Пише: Гидеон Леви
Сва протестна писма против рата су значајна, али су ова писма закаснела и кукавичка. Читајући их може се стећи утисак да у Појасу Газе живи и пати само 59 људи. Око њих нема више никога. Нема 50 хиљада лешева, нема на хиљаде сирочади, повређене и инвалидне деце, нема два милиона расељених који су остали без ичега. Само 59 отетих који живе и умиру, чија је крв племенита а слобода драгоцена.
Према овим писмима, отети Израелци су једине жртве рата. Свако ко чита ова наводно храбра писма, види селективни израелски морални кодекс, чак и оних најбољих међу најбољима. Њихов страшни подтекст каже да ако се ослободе отети (и ако Бењамин Нетањаху оде с власти) крвопролиће у Гази моћи ће да се настави без задршке. Рат је праведан.
Док су многи одушевљени овим писмима – каква храброст и друштвени ангажман – не можемо да се не узнемиримо тиме што ниједно од њих није позвало на престанак рата пре свега због злочина против човечности. Судбина отетих нужно узнемирава сваког Израелца и сваког човека, али када је фокус само на њима док се игнорише патња више од два милиона других људи, онда је немогуће не приметити ову националистичку етику: крв Израелаца и њихова слобода су изнад свега.
Јасно је да сваки народ брине, и нужно је да брине најпре о судбини својих припадника. Али окретање леђа жртвама које смо сами произвели чак и када се ради о оволиком броју, изазива очај. Оваква писма није могао да потпише човек са савешћу.
Део писама је узгред споменуо жртве у Појасу Газе како би испунио моралну обавезу. Пилоти су подсетили на „невине цивиле“ без детаља о којим цивилима је реч (можда су мислили на израелске грађане из Отеф Азе). Писци су се осмелили и написали „несразмерна напади на становнике Газе“, чак и „страшни напади на беспомоћне људе“. Али чини се да је чак и код њих мотив позива на окончање рата судбина отетих.
Две хиљаде падобранаца и пешадинаца, 1.700 припадника оклопног корпуса, 1.055 пилота и припадника ваздухопловних снага и чак 200 војника безбедносно технолошких јединица, припадници скоро свих војних јединица потписали су писма. Војни заповедници су запретили отпуштањима и тиме допринели вештачкој драми и помпезности овог малог протеста.
Онда су се пробудили уметници и архитекте, после скоро годину и по дана ужаса и тишине. Зауставите рат како бисмо спасили отете, само су преписали. Опрезни и одмерен протест који не само да не позива на непослушност, већ не личи ни на гурање руке у ватру. Аутори писама су добро знали да ако ставе палестинске жртве на врх дневног реда, велики део потписника би одбио да их потпише.
Потписници су у праву. Рат мора да се заврши како би се спасили отети. Али то не може бити једини нити основни разлог. Овај рат мора да се заустави пре свега због онога што се чини према два милиона људи, од којих је велика већина невина и беспомоћна. Нема потребе рангирати и упоређивати патње како бисмо ово разумели.
Отети и њихове породице проживљавају нељудску патњу која мора да се оконча. Али у овом тренутку треба да истом снагом протестујемо против масакра новинара, медицинског особља (овде треба посебно поменути храбро израелско медицинско особље, укључујући лекаре који су то учинили), бомбардовања болница и школа, премештања људи из места у место као фигура у игри и тоталног уништења које војска чини без смисла и икаквог права. У Појасу Газе копни 59 отетих Израелаца. Наша обавеза је да их одмах ослободимо. Супротно распрострањеном мишљењу у Израелу, они нису једини који умиру у Појасу, а које морамо спасити патње.
Извор: Haaretz
Превод: Алма Ферхат/Пешчаник