Пише: Мила Милосављевић
Година 2025. за Лакићевића није била тек још једна књижевна сезона, већ својеврсни обрачун са временом, памћењем и одласцима.
У књизи „Меморијске семенке – портрети савременика“, на више од пет стотина страница, сабрао је лица и гласове готово педесет великих пјесника и професора које је познавао, слушао и од којих је учио – а који данас живе само у стиховима и сјећању. Између личне исповијести и колективне културне хронике, Лакићевић говори о пријатељствима, књижевним сусретима и тишини која остаје послије великих гласова. Повод за разговор је књига, али тема је много шира: како памтимо, кога заборављамо и има ли књижевност снагу да надживи смрт.
Прије изласка саме књиге, Лакићевић је у Вуковој задужбини, у Београду, организовао поетски матине о недавно преминулим пјесницима који су такорећи до јуче били са нама. О пјесницима који су „отишли“ од почетка 21. вијека говорили су Лакићевић, Матија Бећковић и Александра Жежељ, а глумци су читали одабране стихове – Стевана Раичковића, Бранислава Петровића, Момира Војводића, Добрице Ерића, Рајка Петровог Нога, Новице Тадића, Милована Данојлића, Илије Лакушића, Љубомира Симовића, Петра Пајића и других.
- Откуд потреба да обнављамо успомене на до недавно присутне фигуре и пјесничке бисере наших великана?
– Ко би њих могао да заборави! И као пјеснике и као пријатеље. То су живописни портрети различитих индивидуалности, они су пјеснички изрази изванредног дара – појединачних и општих домета, аутори којима би се дивила свака свјетска култура, па нека им се диви и наша… Били су то ватромети језика и духа, храбри и аутентични гласови великана још док су у нашим градовима живјели Десанка Максимовић, Миодраг Павловић, и Васко Попа… Вукова задужбина је чувар вуковског духа и језика – она сматра да је памћење књижевног дјела и аутора у склопу Вукових импулса у нашој култури.
- Како је дошло до књиге „Меморијске семенке“ у издању Матице српске – друштво чланова у Црној Гори?
– Најприје је то била серија чланака које сам, по позиву, писао за Националну ревију „Србија“. То је била луксузна двомјесечна публикација која је сликом и ријечју описивала природне љепоте Србије и њене културе. У те љепоте спадали су и ликови и дјела разних наших умјетника, прије свега писаца, мада сам на том великом простору писао и о природним љепотама „наших људи и крајева“ (рецимо о Бистричком врелу у Доњем Липову, или о тајнама Топчидера)… У мојим записима било је и објективног сликања писаца и професора, али и реминисцентних сусрета и појединости из њиховог живота и рада. Неке од тих појединости знали су многи, а неке сам видио или упамтио само ја… Док су излазили и читали се у „Ревији“, многи су ме питали, да ли то спремам књигу. Тако сам почео да их проширујем и дотјерујем и слажем по годинама рођења – од Десанке Максимовић и Радована Бећировића, до Владимира Јагличића, Влајка Ћулафића и Предрага Вукића.
- Текстове у овој књизи Ви зовете чланцима. Јесу ли они огледи, или есеји или напросто сјећања?
– Питање Вам је управо одлично, јер садржи у себи и одговор. Ријеч „портрет“ ту је прилично прецизна, иако су то у ствари профили, некад мање, некад више потпуни. То су портрети-сјећања, са доста података из њиховог живота и књижевног рада… Своје савременике свако памти друкчије, поготово кад у току заједничког живота или познанства и не помишља да ће их се у будућности сјећати и о њима свједочити… До прије десетак година нисам имао намјеру да на овај начин пишем о њима, а до прошле године нијесам имао намјеру да од тих портрета правим књигу по принципу „аутобиографија о другима“ (како је о својим сјећањима говорио Михиз)… Ови текстови су понегдје књижевно-историјски огледи, другдје, пак, сјећања на сусрете, а онда и увиди у њихова дјела, одабир и тумачење поезије или поетичких дионица.
- Најважнији се чине њихови људски ликови – оно непосредно, поготово што се догодило једном и никад више?
– То се доста често догађало. Понешто од тога није било за писање и за јавност – иако су слабости моје и мојих пријатеља сасвим људске. Али, знам да сам код Десанке Максимовић у кући био једном, добио рукопис њене посљедње збирке „Зовина свирала“, попио ракију. Рекла је: „Он је из Српске књижевне задруге, тамо воле ракију…“ С Радованом Бећировићем Требјешким срео сам се на Госпођиндан у Манастиру Морачи, имао сам 19 година – посветио ми је доста пажње. Код Бранка Ћопића носио сам уговор Издавачког предузећа „Рад“ – био сам млади уредник, с Раичковићем и Попом сједио сам насамо више пута, а опет с некима провео сам много година нераздвојног живота, за многим столовима – редакцијским и кафанским и кућним: Момир Војводић, Ранко Јововић, Манојле Гавриловић, Илија Лакушић, Ранко Радовић, Новица Тадић, Добрица Ерић, Рајко Петров Ного… Ученик сам био професорима: Рашку Димитријевићу, Војиславу Ђурићу, Владану Недићу, Радмили Маринковић, Анђелији Попов… Сви су они обликовали мене. Овим записима ја сам обликовао њих! Најважније моје осјећање према њиховим ликовима и ријечима било је: љубав. Поштовање и дивљење!
- Ви сте, заправо, свједочили и непосредно познавали сам цвијет књижевног и академског живота кроз три деценије 20. и двије деценије 21. вијека?
– Биле су то епохе ових и других великана, с којима нисам био тако близак – нијесам био у ситуацији да их посматрам из свог угла и да их упамтим, мада помишљам да ову књигу савременика проширим и допишем још портрета или макар скица за портрете. У сваком случају, описао сам своје пријатеље и јунаке знаменитих имена и великих дјела: Владимира Дедијера, Михаила Лалића, Душана Радовића, Витомира Николића, Драгишу Витошевића, Бранислава Петровића, Милована Данојлића, Мому Капора и друге. Посветио сам простор успомени на двојицу великих свештенослужитеља наше Цркве – патријарха Павла и митрополита Амфилохија, али и једној усамљеној, дивној старици из Мораче, тетки Миљи, која ми је испричала тридесетак народних прича ископаних из њеног памћења… И ту није крај.
- Један од великих људи које сте убројили у своје савременике јесте и Бранко Ћопић. Он је јунак Вашег дјетињства и Ваше ране издавачке дјелатности. Ове године објавили сте цијелу књигу о њему, под насловом „Мој Ћопић“?
– Ћопић је био заштитни знак наше генерације – оног њеног дијела који је читао. (Тада се читало много више и љепше него сада.) Били су то, још, велики фудбалери (ми смо у Колашину, тада, сви навијали за Звезду или за Партизан), популарни музичари (забавни и народни), јунаци филмова („Козара“, „Кекец“, „Трапер Кели“, „Винету“) и Десанка, пјесник „Крваве бајке“ (живјела је на спрату изнад Бранка, у тадашњој Улици Маршала Тита у Београду). У годинама кад ми учимо да читамо и да „гутамо“ књиге из колекције „Ластавица“ (нешто старије биле су едиције „Кадок“ и „Плава птица“) Ћопић је у великом списатељском успону. Тада настају „Орлови рано лете“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, „Магареће године“. То смо сви читали у дјетињству, а ја нисам престајао ни касније, све док сам упознао писца и док сам приредио његову поезију за едицију „Коло“ Српске књижевне задруге… Оне књиге за дјецу, сада и одраслима значе нешто посебно и више.
- Ове године су два Ћопићева јубилеја?
– И те јубилеје уписао сам у књигу „Мој Ћопић“: 110 година од пишчевог рођења и 55 година „Баште сљезове боје“. „Башта сљезове боје“ добила је тадашњу Његошеву награду. Штампана у „Колу“ СКЗ. Била је то прва књига коју сам купио кад сам дошао на студије у Београд 1972. Друга је била Библија.
- Ко данас воли, чита и тумачи Ћопића?
– То је питање достојно истраживања: шта је Бранко данас у породици, у школској лектири, у читалачкој преокупацији читаоца – младог или старијег? Сигуран сам да је Бранко Ћопић, како пролазе године, све већи, а значења његове књижевности говоре све сложеније и суптилније поруке… Нијесам сигуран да су му данашње књижевне моде и политике наклоњене, али класичне вриједности јесу. Човјекова природа јесте… За мене, Ћопић је био пјесник дјетињства – у његовим књигама били смо код куће. Његов „дјед Раде“ замјењивао је дједа свима, па и онима који су га имали… Сада, он је мудрац и тумач постојања „лијепог и страшног живота“, како је написао на својој последњој хартији… Он је пјесник великих и малих јунака, истинских хероја и хероја које ствара доброта. Он је народни писац, или писац нашег народа. Зато сам узео наслов „Мој Ћопић“. Ја га описујем и тумачим. И знам напамет много његове поезије.
- Шта посебно волите код Ћопића?
– Поезију за дјецу и двије-три партизанске пјесме („Пјесма мртвих пролетера“, „Лекција из земљописа“, „Херојева мајка“) знам напамет, а највише цијеним његове одабране приповијетке – из „Баште“ и из „Николетине“. Сјетите се само „Изокренуте приче“! Или „Необични савезници“! За мене, он спада у круг највећих приповједача: Гогољ, Чехов, Мопасан, Сингер, Андрић, Ћопић.
• Недавно сте, у Горњој Морачи, испратили београдског сликара Предрага Драговића, који се тијелом вратио у постојбину предака?
– Живио је у Београду, али Београд није сликао. Сликао је Немањиће, косовски свијет и врхове морачких планина… Читаву галерију неба и облака… Париску фантазмагорију, Бећковићеве „Костиће“ са симетријом Роршарховог теста… Монументалан је и Драговићев Ловћен…
- Сарађивали сте и дружили се… Тумачили – сликар Вас, Ви сликара?
– Отишао је дивни човјек и велики умјетник Предраг Пеђа Драговић. Готово четири деценије били смо пријатељи – био ми је не само умјетнички ослонац. Разумио се у књижевност, читао и књижевно мислио, чак и у својим сликама… Извори његове имагинације били су у нашим манастирима – Милешеви, Грачаници, Љевишкој, Дечанима, а највише у Морачи чији је живопис непрекидно тумачио – од њега сам много научио… Направио је стотине портрета, знаних и незнаних, од антологије лица из Мораче и Роваца до 44 портрета пјесника српског романтизма и до илустрације Матијиних књига „Сто мојих портрета“. Његово дјело тек треба да се проучи.
- Које његове слике и мотиве највише цијените?
– Све Предрагове фазе имале су своје успоне и високе домете – и Немањићи и Париско-плави циклус, пејзажи „Врхова и облака“, Косовско-метохијски погром 2004, Ликовно читање „Горског вијенца“… Треба пуно простора да се поброје његове теме и умјетнички домети његових слика и скулптура. Био је чаробњак боја, Лубарда 21. вијека. Пеђини „символи и сигнали“ имали су упоришта у нашој епској баштини, православној традицији, али и у имагинацији сликара који зна иманентну анатомију и визуелну митологију која не пролази и не застаријева.
Извор: Дан
