Пише: Драгиша Бојовић
Лакше би нам било да магла може да притисне Колашин као Косово. Неће магла на Колашин. Није Колашин Косово. Тежак мрак, уместо магле, притиснуо Колашин. Црни се црни Колашин.
Нисам ни уморан ни уплашен иако у мени непрестано нешто брекће. Личим на уморног вола из бразде. На вола који тегли и не посустаје. Али се не плаши нове бразде. Не тражим да се смирим иако је смирење потребно сваком човеку. Можда неколико ових речи, ово писмо које ће те сигурно негде наћи, може учинити више него молитва пред Светом Руком. Опрости Господе, као да ни сан под кивотом Светог Петра Коришког не нуди наду као писмо. Зато ти пишем и не чекам одговор. Писмо је Колашина ради, не због мене.
Ово хоћу да ти кажем: Кад кренеш из Бишева, низ Ибар, према Колашину, застани у Рибарићу, под Ђурђевицом. Размисли има ли смисла нагонити коња ка Колашину. Размисли има ли смисла уопште мислити о Колашину. Није то твој Колашин. Не чека те Аврам Луковић са гуслама. Јосиф Јанић у Брњаку рони сузе. Не подиже главу. Дмитар Кокера тужи као кукавица. Позавидела би му свака нарикача.
Пали стари храстови. Ни махнити поп Радојица Клицановић се не оглашава. Нит се моли нити куне. Лукин вир прогутао онај поносни Колашин, остао само вртлог да прича, не људима, него небу: Био једном један Колашин. Зато, Григорије, не прилази Колашину. Окрени ка Пазару. Сврати у Црниш или иди у Дугу Пољану. Прошли су сви избори, нико те мрко погледати неће. Причао си нам да волиш ту Дугу Пољану иако она не мари за крмски Колашин нити за твоје гласове. Или иди у Сопоћане, подижи пало камење. Иди на Ступове. Подижи ступове.
Иди било где само не свраћај у Колашин. Насред Радич-поља раширио се Азем Бејта, разапео шатор као некад Мурат. Попалио успут Дријен и Црепуљу, прегазио Ибар на сваком месту. Прегазио Колашин. Ћути Колашин, не јеца. Двори лаушког војводу и крајмировачког барјактара. Цела се Дреница и пола Бољетина руга Колашину. Из Дренице се није померио само Љуљ-Бинак. Неће он да сеири над колашинском муком. Ионако је убијање за њега уметност а не прилика за пљачку. Други Дреничани нису као он. Померили своје међе до Брњака. И то им је мало, хоће до Мораве. А Морава ћути. Не сања Карађорђев сан. Неће да грли Лаб и Ситницу.
Зато не долази, стани. Заноћи у пољу, заноћи под буквом, остани на коњу. Падни са коња. И то је боље него да свратиш у Колашин. Немаш код кога. Умрло старо и храбро. Остала нокоштиња и плашљиво. Гласнија су деца у колевци него у гори у хајдуци. Гласније су птице но гуслари. Усправнији су они у гробовима него ови у домовима. Можеш онда разумети како нам је. Лакше нам је да те испраћамо него да те дочекујемо. Ниси навикао да се стидимо, а за друго сада и нисмо. Размини. Окрени коња. Врати се на крају у Штавицу или у Бихор. Иди у Пљевља. Иди где год хоћеш. Само нам не долази. Немаш код кога. Како да те погледамо у очи? Све смо дали, ништа нам није остало. Можда ће Дреничани и тебе узети иаонако си са њима био колико и са нама. Ако можеш да нас мимоиђеш, иди у ту љуту Дреницу. И не чуди се ако је не препознаш. Није то твоја Дреница. Нема твојих кумова, побратима. Сваки је Дреничанин зарозани Бејта. Не тражи ништа. Ничега нема. Иди где год хоћеш. До Дримкола и Ђевђелије. Можда те тамо неко препозна. Иди и остани мало. Можда се Колашин пробуди. Можда ћеш имати где да дођеш. На крају ово хтедох да ти кажем: Мучениче наш Григорије, ако си удостојен небеских стаза, ипак не чекај ни трена. Заборави шта сам ти писао. Дођи у Колашин. Помози Колашину. А са нам шта буде. Колашин је изнад нас.
Извор: Дневник
