Пише: Владимир Павићевић
Нема у Србији једне једине особе која се није обрадовала трећој узастопној златној олимпијској медаљи српских ватерполиста.
Последњи дан спортске феште у Паризу донео је и ватерполо финале у којем је репрезентација Србије била убедљивија од репрезентације Хрватске. Тај светски успех наших репрезентативаца ујединио је Србију.
Успех спортиста на Олимпијским играма у бројним расправама о политици третира се као један од малобројних интегративних елемената нашег целокупног друштва и државе. Спортски резултат се посматра као снажан фактор политичке кохезије заједнице чији смо део. Разговарајући ових дана с пријатељима о тој теми, поставио сам питање оних ванспортских, типично политичких или друштвених тема и вредности које би требало да буду основ заједништва и слоге у Србији.
Три напомене сматрам корисним за даље и шире расправе о овој теми.
Прво, кад се у јавном простору примете поруке о важности интегративних идеја у заједници, то је обично знак да у тој заједници постоји проблем дубинске подељености између кључних актера који у њој делују, па и међу самим грађанима. Дубинска подељеност увек је симптом одсуства базичног договора или сагласности о томе шта су заиста вредносни и идејни темељи друштва о којем је реч.
Симболички се то могло добро видети на протестима који су претходили парламентарним изборима одржаним крајем прошле године. Свако окупљање грађана против власти и њених политика почињало је и одвијало се уз понављање Доситејеве песме „Востани Сербије”, која је стекла статус алтернативне химне. То је био један од сигнала да је јаз између супротстављених актера у политици, па и различитих нестраначких групација у друштву, непремостив и да се поделе продубљују.
Неко би могао аргументовано да примети да поделе и различитости нису необичне за демократска, плурална друштва. Штавише, подразумева се и сматра се природним то да су модерна, демократска друштва веома плодно тло за конфронтације свих врста. И да бројни конфликти у тим друштвима представљају логични резултат супротстављених интереса или надметања око тога који систем идеја, веровања, вредности и мишљења треба да буде доминантан у друштву.
Око ове примедбе нема никакве дилеме. Она је на месту, али се и не односи на суштински проблем. Проблем настаје када разлике постају толико изражене да доводе у питање темеље једног поретка и заједничког живота. Моје виђење је да у Србији данас имамо управо такво стање – дубинске поделе угрожавају основне постулате на којима је правно и вредносно постављена држава.
Друго, у српској политици ипак не недостају теме око којих је могуће градити најширу могућу сагласност.
ВАР СОБА: Успјех српског спорта, а неуспјех државног врха и комитета
Једна таква тема је Косово и Метохија. Убедљивој већини грађана Србије прихватљива је позиција која подразумева да Србија треба да омогући слободни проток људи, капитала, робе и услуга с Косова и Метохије, али да не може и да не треба да прихвати да је Косово и Метохија независна држава. То је став према великој теми око које постоји потенцијал да се развија заједништво, али тај потенцијал за сада није политички артикулисан.
Друго такво питање је реформа српске просвете. Више пута сам напомињао да трагедија у Основној школи „Владислав Рибникар” обавезује све актере који имају утицај у нашем друштву и политици да приступе осмишљавању и спровођењу образовне мисије која подразумева доситејевске искораке српске просвете. Нема данас у Србији релевантне групације или појединца који би се противио таквој мисији. Али нема ни искорака ка том циљу.
Треће је будућност демократије у Србији. Потребно је и могуће је поставити границе демократских стандарда у Србији испод којих се неће ићи. Ово би требало да буде приоритетна тачка договора власти и опозиције у Србији у сусрет свим предстојећим важним одлукама. Потенцијални договор о минимуму демократских стандарда оснажио би темеље државе и ојачао слогу у српском друштву.
Моја финална напомена у овој рефлексији у којој су шампионски резултати наших најбољих спортиста на Олимпијским играма доведени у везу с политичким процесима у Србији тиче се дефинисања актера који би могли да имају примарну улогу у покретању иницијатива које би водиле снажењу заједништва и кохезије у Србији. За мене не постоји дилема – представници власти у Србији треба да буду иницијатори тих процеса.
Порука председника републике након протеста против копања литијума који су у суботу организовани у Београду, да су протести протекли у демократској атмосфери, потом његов позив на разговор и дијалог о копању литијума у Србији, добар је пример и за отварање ширег дијалога о једнако важним темама за даљи развој државе. То би требало да постане константа у приступу најауторитативнијег представника власти у Србији данас.
Порука српског премијера о истом догађају, којом је део грађана који су протестовали назвао „распалом бандом”, међутим, пример је како представници власти не би требало да комуницирају, било о теми литијума или о ма којој другој теми за коју постоји интересовање јавности. Уколико не промени приступ, овакве поруке председника владе могле би да се означе као препрека најозбиљнијем раду на стварању кохезије српског друштва.
Ако би се позиви актера који су данас у власти показали као озбиљни, представници опозиције требало би да прихвате учешће у таквом дијалогу. То би била ситуација у којој, политички посматрано, ниједна од страна не би била у минусу. Потенцијалну корист од успешног процеса разговора и дијалога имали би и актери који би у томе учествовали и друштво у целини.
За такву врсту подухвата у српској политици заиста је потребан олимпијски дух који имају освајачи медаља Србије на Олимпијским играма у Паризу. Било би добро да све иницијативе у практичном политичком животу које овде предлажемо крену док смо још понесени успесима наших олимпијаца. Док су нам још свеже слике њиховог делања на такмичењима и утисци о њиховим постигнућима. Инспирисани њиховим недавним победама, могли бисмо и сами надахнутије и искреније да кренемо у заједничке српске победе у самој Србији.
Извор: Политика