Предавањем проф. др Мила Ломпара о једном од најистакнутијих и најпревођенијих писаца са ових простора Бранимиру Шћепановићу (1937-2020) прексиноћ је на простору испод Цитаделе у будванском Старом граду настављен програм осмог фестивала “Ћирилицом”.
Професор Ломпар истакао је да Шћепановић као писац и умјетничка појава представља репрезентативну фигуру друге половине 20. вијека у српској књижевности. Сам Шћепановић, како је Ломпар указао, могао би се посматрати у три различита регистра: као личност, као писац и као фигура културног живота.
“Сам Шћепановић као писац је био одређен својом биографијом. Он је Подгоричанин који је из учитељске фамилије, дошао је у велики град, прво у Нови Сад, онда у Београд, вођен једним импулсом који је припадао његовом времену”, појаснио је Ломпар и додао да је Шћепановић припадао генерацију српских писаца која је била веома значајна и утицајна у периоду између седамдесетих па негдје до краја прошлог вијека.
Бранимир Шћепановић објављивао је и стварао у периоду од 1961. године до средине осамдесетих, а сматра се релевантним аутором генерације чији су протагонисти били Данило Киш, Борислав Пекић, Мирко Ковач, Бора Ћосић… Шћепановић је, како професор оцјењује, био специфичан по томе што његова личност није имала изразити ерудитни карактер.
Мило Ломпар: Протести грађана због Рио Тинта су оправдано урушавање легитимитета власти
“Рецимо, Пекић је био писац аутодидакт, он није завршио факултет. И као што се то дешава код таквих писаца, чији је репрезентативни образац Томас Ман који је такође био аутодидакт, а код нас у тадашњим југословенским оквирима Крлежа, ту постоји једна страшно велика потреба за нагомилавањем различитог интелектуалног садржаја – од филозофског до психолошког и од историјског до политичког. Друкчија врста ерудитности је код Киша који је први дипломирани студент свјетске књижевности и који је, на неки начин, имао једну врсту интелектуалног лиризма карактеристичног за димензију која је била више везана за традиције свјетске књижевности са, опет, видљивим утицајима значајних писаца. Мирко Ковач је у својим дјелима имао сијенку Миодрага Булатовића, извјесну дијаболичку структуру приповиједања, са јаком црном нотом у мрачном дијелу људске душе. И у односу на те садржаје, Бранимир Шћепановић је имао ужи распон. Он једноставно није било писац интелектуалне провенијенције, није имао ту врсту умјетничке диспозиције”, објаснио је Ломпар, те указао да је Шћепановићев друштвени успјех био велики.
“Он је био у једној репрезентативној кући, у “Авала филму”. Ту су били сви они: Слободан Селенић, Бора Ћосић, Борислав Михајловић Михиз. Шћепановић је ту остао и врло рано се видјело и у његовом приповиједању да филмски моменат игра значајну улогу. Да код њега мотиви филмског реза или промјене плана имају своју приповједну функцију. Дакле, да је његова умјетничка имагинација тако постављена да одговара и прозном и филмском приповиједању. То је један прилично јединствен таленат код њега. И премда су Ковач и Пекић писали сценарије за филмове, Шћепановић је у прозном, приповједном смислу ту технику учинио репрезентативном за своју умјетност”, истакао је Ломпар.
Специфичност из биографије Бранимира Шћепановића је, како је Ломпар напоменуо, то да имамо писца који је престао да пише.
“То је једна доста необична биографија. Има таквих примјера у литератури, али овдје се показује да је његово осјетљиво језгро ту било на неки начин погођено. Упознао сам га много касније, неколико године прије његове смрти. Имао је једну фину, уздржљиву господственост у разговору. И оно што ми се јако допало, он вас никад није питао да ли сте нешто читали од тога што је он писао. Причали смо о другим стварима, о различитим анегдотама из књижевног живота. Био је од оних достојанствених људи са којима можете увијек лијепо да разговарате и више пута сам имао ту прилику. Пред крај његовог живота дошло је до једног постепеног помјерања пажње, прво је објављен у Колу Српске књижевне задруге, а добио је и награду “Бора Станковић” за животно дјело. Тиме је почела да расте свијест о његовом значају”, закључио је Ломпар.
Извор: Вијести