Tršćanski Jevrejin rođen 1861. kao Aron Etore Šmic, pod imenom Italo Zvevo postao je jedan od ključnih modernih pisaca italijanskog jezika. Pre tačno stotinu godina objavljen je njegov „magnum opus“, roman pod naslovom „Zenova savest“
Za generacije i generacije Srba i ostalih Jugoslovena, Trst je bio i ostao nama najbliži i najbliskiji zapadni grad. Za hiljade, možda i desetine hiljada običnih ljudi iz našeg sveta, Trst je jedino parče Zapada koju poznaju iz prve ruke, kako se to kaže. I dan-danas, najveća nacionalna manjina u Trstu su Srbi pošto tamo živi oko šest hiljada ljudi rođenih u Srbiji, da i ne računamo one koji su etnički Srbi, a rođeni su drugde.
Na vrhuncu Austro-Ugarske, Trst je bio četvrti najveći grad u celoj carevini (posle Beča, Budimpešte i Praga). U samo stotinjak godina, pretekli su ga Ljubljana, Grac, Zagreb, Split, Sarajevo, Novi Sad, Bratislava, Lavov, a možda i još neki grad. U trenutku kad je postao deo Italije, Trst je bio osmi najveći grad u Italiji, a danas je tek petnaesti.
Prelomne epohe
Ta i takva sudbina Trsta kao da je stvorena za umetnost. Glasoviti germanista i esejista Klaudio Magris izmistifikovao je vrlo specifičnu poziciju Trsta u kontekstu istorije umetnosti. Ta Magrisova slika bila je bliska čak i onima koji nisu bili u stanju da je do kraja shvate.
Italo Kalvino, možda i najveći italijanski pisac dvadesetog veka, onaj koji je, kako to slučaj udesi, rođen pre tačno stotinu godina, odnosno u godini objavljivanja „Zenove savesti“, a koji je, eto, uza sve, još i imenjak Zvevov, rekao je za jedan drugi italijanski grad sa velikim početnim „T“, za Torino, da je idealan grad za pisca, jer su u njemu prošlost i budućnost prisutniji od sadašnjosti; ta rečenica sasvim vredi i za Trst. Otud i nije čudno da i kao tek petnaesti po redu italijanski grad po mnogoljudnosti, Trst u književnoj Italiji zauzima mnogo istaknutije mesto. Trst je grad granice i grad prelomnih epoha. U tom smislu, Zvevo jeste karakteristično tršćanski pisac.
Rečima jednog literarnog hroničara: „Zvevovog čoveka muči osećanje usamljenosti u društvu u koje je uronjen (…) Osuda postojećih društvenih odnosa, koji izvitoperavaju istinu i ugrožavaju ljudsku slobodu, u Zvevovom delu prisutna je u opisima opsesije rada kroz koje ne može doći do izražaja čovekova ličnost; u opisima mehaničkog, robotskog rada bankovnog činovnika, robotskog rada koji je uzročnik čovekove nesreće. U ‘Zenovoj savesti’ mòra koju čovek oseća usled nepravičnih društvenih odnosa pretvara se u mirno posmatranje životnih nedaća, shvaćenih kao neizbežnost, u posmatranje koje je samo uopšteno humanitarno ili gorko ironično“.
Stvaralačka vertikala
U globalno anglofonom svetu, Džejms Džojs je najvažniji pisac dvadesetog veka. Iz perspektive književnosti engleskog jezika, Pula i Trst su prvenstveno važni kao mesta na kojima je živeo Džojs. Međutim, za razliku od Pule, gde se ne zna za bilo koga na koga je Džojs uticao, Trst je grad gde je Džojs s nekim važnim ljudima prijateljevao. Ključni među njima je možda upravo Zvevo.
Ima nečeg u njegovoj biografiji što podseća na Kafku. S jedne strane, tu je to jevrejstvo, s druge činjenica da je njegov maternji jezik u njegovoj sredini bio manjinski. Međutim, za razliku od Kafke koji je pisao na nemačkom, Zvevo je ipak (pro)pisao na italijanskom. Najpre je pisao kratke priče, a u ranim tridesetim objavljuje svoj prvi roman: „Jedan život“ (1892). Taj roman posle svog prvog objavljivanja nije privukao nikakvu posebnu pažnju i nikako se nije mogao smatrati uspehom.
Šest godina kasnije objavljuje svoj drugi roman, vidno bolji, ali ponovo neprimećen: „Senilnost“. Roman je zapravo možda bio odveć avangardan: Četvoro junaka ovog romana – trgovački činovnik Emilio Brentani, njegova sestra Amalija, ljubavnica Anđolina i prijatelj, vajar, Bali –mladi su ljudi koji tek stupaju u život i imaju velika očekivanja od njega. Ono za čime svi žude jeste spoznavanje emocija i strasti koje svačiji život bude i daju mu pun smisao.
Put do toga je svakome od njih zapreten preprekama. Kada uz bolne drame shvate da su prepreke za pravo otvaranje u njima samima a ne spolja, biće prekasno. Zvevo je u ovaj roman verovao više nego u svoj prvenac i stoga ga je njegov neuspeh više pogodio. Malo pre objavljivanja svog drugog romana, Zvevo se oženio, a onda ga je neuspeh tog romana na duže vreme udaljio od, kako se to kaže, književnog života.
Porodica njegove žene bila je bogata, pa je Zvevo počeo da radi za njihovu korporaciju. Upravo zbog toga, deo života je proveo u Londonu. Da je svet ostao stabilan, vrlo moguće da se on nikad ne bi vratio književnosti. Da nije bilo Atentata u Sarajevu, da nije bilo Velikog rata, da se Austro-Ugarska nije raspala i da Trst nije pripao Italiji, verovatno ne bi bilo ni „Zenove savesti“. U okolnostima kad se sve promenilo i Zvevo je osetio da ima smisla pokušati vratiti se književnosti.
Duh duvana
„Zenovu savest“ objavio je, dakle, Zvevo 1923. godine. Objavio ju je u, kako se to kaže, samizdatu, odnosno u vlastitom izdanju. Iako je od prethodnog njegovog romana bilo prošlo poslovičnih četvrt veka, verovatno Zvevu nije bilo teoretski nemoguće da pronađe izdavača. Pamtio je dobro, međutim, iskustvo neuspeha i razočarenja; kroz potpunu kontrolu procesa objavljivanja pokušao je da izbegne reprizu tog iskustva.
„Zenova savest“ je mnogo drugačija knjiga od dve prethodne Zvevove. Obimnija je, razbarušenija, originalnija. Frojdova psihoanaliza nije u to vreme bila potpuno nepoznata, ali opet, s druge strane, nije bilo previše književnih dela oslonjenih na psihoanalizu. Pominjani Džojs je roman čitao u rukopisu i bio je oduševljen te je posredovao u objavljivanju prevoda na francuski jezik.
„Zenova savest“ je napisana u prvom licu jednine. Naslovni junak Zeno piše svojevrsnu autobiografiju na zahtev svog psihoanalitičara. Ključne teme su odnos sa ocem, odnos prema poslu, odnos prema ženi te, što je možda i najvažnije, odnos prema duvanu, odnosno prema pušenju.
To je vreme, vredi znati, kada ne postoji nikakva ideja o velikoj zdravstvenoj štetnosti pušenja. Jedva dve decenije ranije, Oto Vajninger je pisao o pušenju kao primeru trivijalne navike, odnosno navike koja suštinski za život nema nikakav stvaran uticaj. Najveći problem koji se eventualno učitavao u istrajnost zavisnosti ticala se podrazumevajuće „slabosti karaktera“, a nipošto ideje o nekakvim fiziološkim posledicama.
Uglavnom, Zeno želi da prestane da puši i stalno želi da ispuši svoju „poslednju cigaretu“, ali tih poslednjih cigareta kako vreme ide biva sve više i više. Ideja poslednje cigarete se prvi put javlja dosta rano, pa tako praktično može da bude lajtmotiv celog njegovog odraslog života.
U jednom famoznom Nušićevom književnom manevru, čovekova (auto)biografija završava brakom. Zvevov pogled na brak nije toliko kobejnovski. Poglavlje u kojem on upoznaje svoje buduću ženu je urnebesno. Na neki način, ta lista sestara kojima ime počinje istim početnim slovom skoro nužno podseća na „Idiota“ Dostojevskog, samo što je Zvevo od Dostojevskog mnogo drukčiji pisac. Dostojevski je dosta lišen humora, dok je Zvevo bez humora nezamisliv.
Isto tako, način na koji je u knjizi prikazan Prvi svetski rat je praktično bez presedana. Vreme događanja radnje u odnosu na pisanje ne nudi preveliku distancu, ali opet čitalac nema osećaj da se suočava sa nekom „reporterskom“ prozom. „Zenova savest“ je ona knjiga čija se jedinstvenost vrlo jednostavno prepoznaje.
Život, literatura
Za razliku od inicijalne recepcije njegova prva dva romana, „Zenova savest“ je brzo prepoznata kao važna knjiga. Prvi put se Zvevo osetio kao pisac čije delo nekom nešto znači. Nažalost, međutim, Zvevo nije živeo dugo nakon prvog izdanja „Zenove savesti“. Pet godina posle izlaska ove knjige, doživeo je tešku saobraćajnu nesreću. Nije umro na licu mesta, ali je umro u bolnici od posledica povređivanja. Kažu da je od poslednjeg posetioca tražio cigaretu, a da ovaj kod sebe nije imao nijednu. Zvevo je navodno rekao da je to šteta, pošto je želeo da ispuši svoju poslednju. Zaista je i umro toga dana.
Prvi srpski prevod „Zenove savesti“ izašao je tačno četrdeset godina posle originala. Taj prevod potpisuje Lela Matić. Nepunih dvadeset godina kasnije (1982) izlazi i hrvatski prevod, a iz pera Mate Marasa. Godine 1966. i 1988. „Zenova savest“ je iskorišćena kao predložak za mini televizijske serije u Italiji .
Zvevo je danas širom sveta prepoznat kao važan pisac. Koliko god niko ne bio prorok u svom selu, Zvevo u rodnom Trstu ima i spomenik i instituciju krštenu njegovim imenom. I jedan licej u Kelnu, u Nemačkoj, takođe se zove po ovom piscu.
Važno je i visoko mišljenje o Zvevu kod neupitnih velikana italijanske kulture. Danas, u vreme vladavine „autofikcije“, u epohi u kojoj je pisac poput Knausgora među najpopularnijim na svetu, Zvevo se dodatno prepoznaje kao avangarda. Autobiografizam unutar „Zenove savesti“ i ne pokušava da se sakrije, a stil i sklonost da se naročita pažnja poklanja upravo vlastitim slabostima i „blamovima“ kao da zaista najavljuje Knausgora.
Takođe, u kasnijoj recepciji Zvevovog dela, često se potenciralo njegovo jevrejsko poreklo. On je umro desetak godina pre nego je u Nemačkoj pokrenuto „konačno rešenje“, a njegova pozicija s granice germanskog i italijanskog sveta u tom smislu je takođe specifična. Način na koji se Zvevo nosi sa svojom „uznemirujućom različitošću“ zasigurno je interesantan i o tome je dosta pisano, a celu temu je najefektnije otvorio veliki italijanski književni kritičar Đakomo Debenedeti, koji je poreklom i sam bio Jevrejin.
U Americi je ova stogodišnjica obeležena i novim prevodom romana koji potpisuje Piter Palmijeri, dok je u Zvevovom rodnom Trstu ovogodišnji „Blumsdej“ (16. jun, kad se tradicionalno obeleževa dan u kojem se dešava radnja „Uliksa“) bio sav u znaku „Zenove savesti“. Lepa je to gesta potvrde prijateljstva dvojice velikih pisaca.
Muharem Bazdulj
Izvor: RTS OKO
