Пише: Драган Узелац
Мучнина се креће близу нултог нивоа онолико колико је то могуће. Овде је свака нова реч, свака нова реченица напор, као да се језик константно урушава и поново спаја са стварима. У Мучнини Сартр пише о депресији коју је доживео као гимназијски учитељ у Авру средином тридесетих година двадесетог века. То је његово најличније дело.
Антоан Рокантен, како се главна личност зове, доживљава ноћ као `сладуњаву, оклевајућу`, види своју руку `која лежи преко стола`, види `застрашујућу, опсцену голотињу` корена дрвета, и како његово црно стабло не нестаје, него сасвим супротно делује као `превелики залогај који застаје насред грла`. Повраћа му се од свих ствари око њега. Осећа се као да га је савладало нешто што не разуме, некакав преображај који прети да га потпуно паралише.“
Еспен Хамер, Унутарњи мрак
О Сартровој Мучнини
Последњи велики писац међуратног и први велики писац послератног раздобља, Жан Пол Сартр (21. јун 1905 – 15. април 1980. године) је био француски филозоф, романсијер, есејист и драмски писац, творац атеистичког егзистенцијализма. После гимназије уписује престижну Високу школу норми (1924), у којој ће срести своју будућу сапутницу Симон де Бовоар, касније утемељивачицу феминизма и феминистичке филозофије. По завршетку студија ради једно време у Авру као професор филозофије, затим одлази у Берлин, где проучава Хусерла и Хајдегера. Када се вратио у Авр објављује (1936) филозофске есеје Трансценденција Ега и Имагинација, затим (1939) Скицу теорије емоција, којима у Француску доноси немачку феноменологију и егзистенцијализам. После путовања у Италију (1936) нуди Галимару роман Меланхолија. Познати издавач га одбија. Ово дело постаће 1938. Мучнина. Од тада па све до краја живота Сартр ће наступати на три фронта: филозофском, књижевном и политичком.
Писање је за њега била манифестација властите неурозе и покушај да јој се измакне. У предратно време почиње објављивати своја прва дела, под утицајем филозофије егзистенцијализма. Филозофским есејима о односу непосредног живота и имагинарног света, те романом Мучнина 1938.) и збирком новела Зид (1939.) Сартр привлачи пажњу унутар књижевних и филозофских кругова. Осетан је утицај рата у његовом раду – искуство заробљеништва и учешћа у француском покрету отпора вешто је транспоновао у изврсну литературу. Његове дилеме и трагање поклопиле су се с дилемама читаве једне генерације.
У историји модерног француског романа, Мучнина је роман који по први пут у средиште ставља распад романескног јунака, наговештавајући преокупације будућег тзв. новог романа. Мучнина има облик метафизичког дневника, који води Антон Роквентин – главни лик романа. Осећај испразности малограђанске средине у којој живи, те нелагодан осећај неоправданости властите егзистенције којој покушава дати смисао пишући студију – све то испуњава Роквентина тескобом која поприма укус гађења и праве мучнине у односу на себе и свет. И мада он на крају романа има утисак да ће осећај мучнине и бесмисла егзистенције превладати потпуним предавањем уметничком стваралаштву, ипак у првом плану Мучнине остаје ужасна тескоба изазвана изузетном тешкоћом да се успостави аутентична релација између појединца и света.
Овај пут мучнина га је спопала у кафани. То је ново јер су му кафане досад биле уточиште. Биле су осветљене и пуне људи. Стигао је у кафану и пожелео водити љубав, али конобарица Маделејн му је одмах на уласку јавила како нема госпође јер је отишла у куповину. Скинула му је капут и упитала га шта ће попити, када га је ухватио тај снажан осећај мучнине. Од тог тренутка осећа се лоше и мучнина га није напустила. Покрај њега је група пријатеља играла карте, на шанку је био Адолф, братић газдарице који ју је мењао. Посматрао га је неко време. Роквентин је схватио да мучнина није у њему, већ у свему што га окружује. Позвао је конобарицу Маделејн како би му пустила на грамофону песму Some of these days. Одмах препознаје прве тактове песме. Готово да почиње осећати задовољство, барем онолико колико је то могуће уз свеприсутну мучнину. Након што је песма завршила осетио је како је мучнина нестала. Посматрао је Адолфа, затим мушкарце који се картају и затим устао. Стигла је ноћ, још мало па ће у биоскоп. Има још времена до почетка филма, па се одлучи прошетати делом Ноарова булевара. Тај део је таман и блатњав, све је тамно и ненасељено. Цели тај простор изгледа готово нељудски. Изненади га присутност двоје људи. Жена је нешто тихо и убрзано говорила, кад је мушкарац одгурне од себе и крене даље. Била је то чистачица Луси. Довикнула је за мушкарцем да је несретна, али овај се није обазирао. Роквентин јој се приближио, али није се усудио понудити јој помоћ. Стајала је тамо скамењена. Видео је како је дубоко уронила у своју бол и очајање. Побојао се да би се могла срушити тамо на цесту. Размишљао је како јој завиди; он је толико осамљен задње три године да није могао осетити ништа осим отупљујућег спокоја.
Сартрово знаменито егзистенцијалистичко дело Мучнина написано је у облику дневника главног лика Антона Роквентина. Његова свест главни је аспект који чини радњу овог дела које је испуњено филозофским и есејистичким уломцима. Мучнина готово и нема праве радње, већ се бави питањима егзистенције, смисла живота, слободе и воље те равнодушности света према појединцу. Овај роман постао је инспирација многим другим каснијим ауторима који су у њему тражили инспирацију за своја дела. Антон Роквентин усамљени је интелектуалац. Гаде му се свакидашње и баналне ствари којима се други људи баве и које им пружају задовољство на дневној бази. Не воли друштво других људи, готово све време проводи сам, али воли посматрати и анализирати друге људе. Води дневник и путује по Азији, Африци и Еуропи. Такође, суделовао је у разним археолошким експедицијама у Индокини и Индији. Тада се упустио и у љубавну везу с Ени, глумицом коју није видео пар година. Више није имао воље ни жеље за путовањима па се одлучио задржати мало дуже у градићу Бувилеу. Тамо је одлучио у те три године довршити повесну студију о маркизу де Ролбони, човеку који је живио у 18. столећу те је био велики пустолов. Тада је био и у сексуалној вези с Франсоа, власницом кафане. Но, 1932. године у зимским месецима, обузео га је чудан осећај неодређености и испразности и бесмислености. Спој тих осећаја назвао је мучнином. У почетку осећај је долазио само повремено и исто тако би прошао па је Антон помислио да ће полудети. Испочетка, мучнину је повезивао с понеким предметима па му се тако догодило да није могао подићи нити лист папира или камен. Мучнину је могао сузбити једино слушајући џез јер му је он својом једноставношћу враћао повезаност с вањским светом.
Роквентин се мучио с писањем књиге о Ролбони. Хтео ју је завршити, али све му се то некако почело гадити. Нервирале су га разне контрадикторне информације о Ролбони, што му је отежавало слагање смисленог текста. Размишљао је о садашњости и прошлости те дошао до закључка како само садашњост постоји; ове ствари које га тренутно окружују и он су сада стварни, прошлост не постоји. Те речи биле су кључне јер Ролебон му више није био стваран. Питао се како би могао описати Ролебонову прошлост кад не може описати властиту. Задњих сат времена провео је седећи. Није се мицао јер је знао шта ће уследити. Бојао се јер је Ролебон био његов разлог постојања. Док је писао није више постојао у себи него у њему. Сада је био слободан. Одједном је постао свестан сваког дела свог тела, свог постојања. Напустио је собу и ходао градом, а при томе је цело време био интензивно свестан себе и властитог постојања те свега што га окружује. Све то га је ужасавало, али колико год се трудио престати мислити, није му успевало.
Драган Узелац: Шопенхауер и Ниче – Свет као воља за моћ и представа
Ускоро он почиње анализирати то своје чудно стање које га је све чешће прожимало када је дошао у сусрет с неким предметима. Такав свет који је он искусио био је изгубио разлоге постојања. Схватио је да ствари нису повезане с божанском силом и да све може постојати изван реда и закона. Исто тако, свака поједина ствар може било када постати нешто друго. Роквентин је живео усамљеним животом, а ретки који су били с њим у контакту имали су увек потпуно и друкчије погледе на свет од његових. Он се никако није могао повезати с осталима те увек осећао као да је одвојен од свих који своја начела темеље према дужности и доброти. Критиковао је вишу класу малог градића тако што је посматрао слике и статуе битних грађанских службеника. Презире њихово постојање. Но, постоји и како он мисли његова карикатура која му се супротставља. Реч је о Самоуку. Он је општински службеник који време проводи у читању књига и то абецедним редом. Он сматра да ће тако његово знање бити апсолутно. Он жели овладати целом културом. Но, након седам година стигао је само до слова Л, а за то време је запоставио свој живот. Он тако живи само од цитата и мисли који су изрекли други и не може постићи ништа властито. Роквентина једино може оптимистично подићи и одушевити његова љубавница Ени. Он исто тако мисли да би његова мучнина престала када би она поново ушла у његов живот. У том размишљању стиже и њезино писмо. Она му предлаже да се за неколико дана сретну у Паризу. Роквентин, наравно, пристаје на састанак којег не може дочекати из знатижеље. Још када су били у вези Ени је имала театрално изражавање њиховог односа. Она је сматрала да се све у животу догађа путем малих предзнака који постепено обликују повлаштену ситуацију. На људима је да од тих ситуација направе идеалне тренутке. Ени никада није тачно прецизирала шта значе ти повлаштени тренуци, а Роквентин није питао. Но, Ени је сада жена у средњим годинама, више не верује у повлаштене тренутке. Те њезине промене налик су исто тако на мучнину, али Ени ни Роквентин не виде промене једно у другом већ само у себи. Њихов заједнички сусрет није прошао најбоље. Није се десило ништа што је Роквентин могао очекивати. Ени се вратила мушкарцу с којим је до тада живела иако јој он није значио ништа.
Кад је завладало затишје код Самоука, Роквентин поново помније осмотри просторију. Сматрао је како је он једини који је у том ресторану свестан свог постојања. Самоук прича о свом искуству у заробљеништву и како је током тог раздобља развио велику љубав према свим људима, због чега се никада не осећа сам. Роквентин није био посебно импресиониран. У Самоуковим речима чуо је већ раније изречене максиме разних хуманиста које је током живота сретао. Самоука је помало увредила Роквентинова неутралност па му поручи како је он такође хуманиста јер пише за људе, како би га људи читали. Роквентин, сад већ раздражен, објасни Самоуку како он воли само симболе које види у људима, воли младост младића и девојке и љубав између мушкарца и жене, али не воли њих лично. Расправу прекине конобарица која их је дошла упитати шта желе за десерт. Роквентин осети грижу савести, Самоук је ипак само хтео показати некоме своју љубав према људима, био је заправо љут на све оне који су јадном Самоуку напунили мозак тим идејама. Након паузе Самоук постане помирљив, али Роквентина је ухватила мучнина. Све му се гадило, хтео се повући негде где припада, али то место не постоји. Осетио је бес и гађење, привукао је пажњу осталих гостију. Изашао је из ресторана те кренуо степеништем које је водило до плаже. На крају је завршио у трамвају, али тамо га је ухватила тешка тескоба. Није више могао бити окружен стварима. Излетио је ван и завршио на клупи у јавном парку. Осећао се као да се гуши, затим му се у једном тренутку све искристализовало, осећао се као да је коначно прогледао.
У свој тој бесмислености живота који му преостаје налази се нада и она је пронађена у џез мелодији. Та мелодија се понавља више пута на крају. Роквентин се након тога одлучио престати бавити истраживањима у библиотеци те одлучи да је стигло време да напусти Бувил. Тада се задњи пут упутио у кафану. Када се хтео опростити са Самоуком, затекао га је како покушава завести дечака у библиотеци. Тиме је изазвао бес свих и искључење из друштва. Чекајући воз за Париз слушао је и последњи пут омиљену песму. Он песму доживљава као спасење и чистоћу уметности те се пита може ли се тако нешто догодити њему. Може ли га уметност спасити.
Помислио је како се можда ипак да оправдати постојање. Можда би се и он могао окушати у некој грани уметности. Могао би написати књигу, можда би могао описати пустоловину или нешто што не постоји. Можда би му писање књиге помогло да се бар у једном тренутку присети свог живота без осећаја гађења, па да барем у прошлости успе прихватити себе.
Драган Узелац: AC/DC – BACK IN BLACK (1980.) (Повратак у црно)
Мучнина је комплетно филозофски роман. У њој се сва уверења, методе и стајалишта догађају у глави и мислима главног лика. Пустолов и повесничар Антон Роквентин након бурно проведеног живота, смири се и пише своју монографију. Записује своје мисли и своја запажања, а оно постану с временом толико јака да их осећа кроз физички симптом – мучнину. Роман не обилује многим радњама већ се много тога своди на описе, разговоре и пуно запажања. Кроз све то, Роквентинова напетост све више расте да би он на крају схватио како је људско постојање сасвим случајно и оно нема никакве посебне сврхе. Човек има ту слободу учинити што год жели од свог живота. На крају када је то све схватио, Роквентин који је до тада водио свој живот према устаљеним обичајима, сада га одлучи променити.
Нисам се ослободио Мучнине и не верујем да ћу је се скоро ослободити ; али не трпим више, то више није болест ни пролазни хир : Мучнина сам ја.
Мучнина остаје једним од култних остварења француског филозофа, егзистенцијалисте и писца Сартра, на његовом храбром и бескомпромисном путу ка остварењу људске слободе, опште добробити и одговорности човека суоченог са хаосом и бесмислом света.
Извор: Феномени
