Пише: Драган Стошић
Два нова тома (18. и 19) Таличног Тома читаоцима нуде материјале настале од 1983. до 1985. и 1986-87, на којима је осим цртача Мориса де Бевера, радила пробрана екипа сценариста – Гзавије Фош, Лодевијк Хартог ван Банда, Жан Летиржи и Ги Видал, а за домаће читаоце преводом се позабавила Мелита Лого-Милутиновић. Упечатљиви, усамљени „каубој који потеже брже од своје сенке“, и тако више од пола века, шета се кроз ова два тома у епизодама од 53. до 58 (Дугопрсти, Дејли стар и Вереница Таличног Тома, као и (Нитроглицерин, Уклети ранч и Алиби), бавећи се, осим браћом Далтон, и другим историјским и митолошким обележјима америчких простора у периоду тзв. Дивљег запада.
Љубитељима стрипа и, нарочито, јунака кога је осмислио Морис де Бевер, а душу му дефинисали Морис и Рене Гошини, и који је далеких 1970-их и 1980-их година, у једној земљи која више не постоји, а звала се Југославија, био један од најпопуларнијих стрип-карактера, уредници овог издавачког пројекта (и подухвата) понудили су, као и у претходним томовима, додатни визуално-текстуални материјал, битан за контекстуализацију тог серијала. Од појашњења ликова (измишљених и оних са историјском позадином), и догађаја (у истом маниру), до понашања креативног тима који је радио на случају. Стваралачки амбијент и захтевно окружење који су диктирали квалитет, брзину и прилагодљивост, описани су у два издашна текста – Клоф Гилуј: Паклени трио и Морис: Пустоловина на америчкој телевизији, који, до детаља, оцртавају, у првом, радост тројице љубитеља стрипова и професионалних сценариста током креирања невероватно смешних прича, у другом, Морисову разборитост у процесима до којих му је било врло стало.
Једног јутра 1987, Ги Видал, главни уредник месечника Пилот, и сценариста, рекао је пријатељу Клоду Коцу телефоном: „Како би ти се свидело да пишеш Таличног Тома са мном?“ Он чита стрипове наравно, али од читања до писања, још ако је јунак тако митска личност, има више корака, а њему је незамисливо да их пређе. Па, ипак, Ги ће га без муке наговорити. Банди се, из чистог задовољства, придружује се и трећи лупеж, пријатељ Жан-Луј Робер, професор француског, сликар и илустратор, кога је Клоц срео на барикадама 1968. Више од три месеца паклени трио, под називом Клоф Гилуј… ствараће причу Алиби, поштујући поступак професионалног сценаристе какав је Ги Видал. Потом ће написати и две кратке приче, Уклети ранч и Статуу, како би се употпунио албум… Остало је историја, а детаљи су у тексту.
Године 1984, док завршава нову епизоду Дугопрсти, коју пише Ван Банда, и истовремено припрема причу Дејли стар, коју потписују Фош и Летиржи, као и Видалову Вереницу Таличног Тома, Морис ради на пројекту до којег ми је врло стало: дебију Таличног Тома на америчкој телевизији. За цртача то представља прави повратак изворима. Он САД зна као свој џеп, живео је тамо 1948-1955. Тамо је упознао и Гошинија и смислио прву епизоду ТТ – Златни рудник Кола Копача. Сада 35 година касније нови изазов, прелазак с листа на мали екран. И, логичан наставак након испробавања у Европи: у Бриселу 1971, па 1978. за Гошинијев Студио Гаровикс. Те 1983. Американци откривају Таличног Тома, „свог чову“ и Студио Хана-Барбера организује дугометражни анимирани филм на основу три епизоде Мориса и Гошинија. И онда креће серија цртаћа, али прилагођених америчком духу. Понекад претерано, политички коректно, али Морис прихвата јер зна правила. Тада ће и чувени пикавац бити замењен травком. Морис у свему томе види само нове могућности. „Но, противно логици, то што ТТ неће смети да запали цигарету, неће спречити серијал да запали публику“, констатује се на крају текста.
Наставак следи.
Извор: Нови Магазин
