Пише: Владимир Табашевић
За својих десет и кусур година паралелног постојања, и власт и њена сатирична критика, чињеница је: битно умножавају своје присталице. Тако узета, ова чињеница може ићи у прилог једино оном становишту које тврди да и власт и сатира која ту власт узима као инспирацију, функционишу сасвим по принципима узајамне користи.
У теорији, друштвени значај политичке сатире различито је представљен. Становишта се радикално разликују и крећу се од тога да је политичка сатира начин демократске легитимизације власти која је узета као повод за духовиту критику, до тога да се политичком сатиром заиста битно угрожава актуелни политички режим.
Ипак, није једноставно доказати ни једно ни друго становиште. Неопходно је, наиме, установити јасну узрочно-последичну везу како би теоријско становиште имало своју плаузибилност. Тај посао у теоријском смислу није лак, па остаје (теоријски) неизвесно како то (и пред ким?) власт црпи своју легитимност из чињенице да – макар са места сатире – нашироко допушта сопствену критику, а, с друге стране, немогуће је поуздано утврдити то како бирачко тело мења своја политичка опредељења након искуства гледања таквих садржаја.
Ипак, нешто се да закључити и из самог контекста.
Најпознатија политичка сатира у Србији јесте „24 минута“ Зорана Кесића. По претпоставци, екипа окупљена око овог пројекта, на духовит и ефектан начин износи нимало пријатне друштвене чињенице које су – тако изнете – неугодне за актуелну власт, а које се тичу живота свих нас. Колико је начин такве критике заиста неугодан по саму власт и колико се то што је предмет критике заиста тиче и живота оних који критику шармантно износе, остаје, ипак, недовољно јасно.
За својих десет и кусур година паралелног постојања, и власт и њена сатирична критика, чињеница је: битно умножавају своје присталице. Тако узета, ова чињеница може ићи у прилог једино оном становишту које тврди да и власт и сатира која ту власт узима као инспирацију, функционишу сасвим по принципима узајамне користи. Та корист, наравно, није никад установљена на начин да су се актери тог односа, претходно договорили око свега, већ је читава ствар много спонтанија: власт добија своју демократску легитимност а сатиричари такве власти, заузврат, своје пристојне животе и драгоцену им – моралну изузетност, само због пуке чињенице да свако може и мора неометано да ради свој део посла.
Сваковрсна политичка опозиција се, међутим, у политичкој арени која је све само не арена, по неком неписаном правилу, хронично распада и атомизује, и као таква – она не престаје да се неусаглашава ни око једне битне ствари деценијама већ, а фамозни „обичан човек“, једина је истинска адреса за овај спектакл, једини кога се овако нерешиво постављен проблем – непосредно тиче.
Познајем лично неколицину присталица актуелне власти који су страсни гледаоци суботње сатиризације властитих животних прилика а један од њих, мој је комшија. У фазама своје апсолутне наивности, веровао сам да ови људи услед изложености таквим „духовитим“ интерпретацијама својих живота – мењају своја политичка становишта и долазе до некакве „свести“. Након деценије искуства у друштвеној реалности у којој се дословно ништа политички не мења, разумео сам да једини којем је неопходно да ради на сопственој свести – јесам ја.
Откривена тајна документа: Како је Тони Блер бомбардовао Црну Гору
У својој књизи „Мислити, брзо и споро“, Данијел Канеман, између осталог, пише о томе како је човек по својој природи когнитивно лењ и пристрасан, како му је тешко да „пали“ свој мисаони апарат и да, управо због тога, он често избегава да апстрахује, мрзи га да јури „скривене“ узроке и мотиве, већ – на прву лопту – закључује, одмах, оно што му прво падне на памет, само како би „побегао од сваког питања и проблема“, назад у царство своје мисаоне инертности. Пример којим он илуструје ту урођену мисаону лењост, јесте истраживање обављено над бруцошима једног математичког факултета, и оно је овако постављено:
Оловка и гумица укупно коштају 110 динара. Оловка је скупља од гумице за 100 динара. Колико коштају појединачно?
Услов је био да се одговори одмах, оно што нам „прво пада на памет“. Резултат истраживања је потврдио Канеманове претпоставке о „лењом уму“. Шездесет посто испитаника, махинално и „интуитивно“, одговорило је да је цена оловке 100 динара, а гумице 10 динара. Иако је простом рачуницом лако установљиво да одговор није тачан, „интуиције“ лењог ума – наводиле су испитанике да брзо и одмах одговоре погрешно. Закључак се сам намеће: заводљива илузија да оно што нам „прво“ пада на памет, јесте увек тачно, постоји због тога што се брзи одговори везују за емоцију олакшања и растерећења, и што нас лишавају оног напора да активирамо вијуге.
У контексту мог комше режимлије, који се гласно смеје сопственом животу сваке суботе уз 24 минута, као да га се тај његов живот нимало не тиче, и тако стиче илузију да је „изнад“ властитих прилика, Канеманов закључак нам недвосмислено може бити од користи приликом покушаја објашњења за комшина оваква понашања. Наиме, све оно непријатно што смо добили из својих живота, у глазури „хумора“, и представљено тако да се тиче свих нас и да је вредно тек једне шале – постаје лакше за сварити ако нам је „првобитна интуиција“ у вези са свим, позитивна, а таква је јер је изазвана познатим контекстом: субота вече је, време је за разоноду уз „24 минута“.
У овим јетким опаскама на туђ животни рачун које екипа око Кесића успешно представља и себи и другима као да се и њих скупо стају, нисам једини који види знак општег губитка сваког компаса. Простор да се то саопшти, ипак – минималан је и немогућ. Нимало по страни, није ни чињеница да сам и сам у једном тренутку поверовао да учествујући у таквим програмима, могу из чисте „зезе“ да позитивно утичем на нимало шале вредне судбине и животе, напротив. Искуство непосредног учествовања допринело је томе да јасно покапирам чему такви садржаји заиста служе.
А они служе само једном.
Суботом навече, наиме, Зоран Кесић изводи чисту магију под плаштом сатиричне емисије. Непријатну друштвену реалност коју други живимо, алхемијски он претаче и везује за позитивне емоције и вешто ствара првобитне „интуиције“ о таквој реалности које нам говоре да је, ипак, све у реду.
Друштвена функција оваквих програма, када је Србија у питању, аналогна је оном пражњењу беса и примењеном, инстант патриотизму који можемо видети на фудбалским трибинама. Ако је омладини до Косова, ено нека своје емоције у вези с тим, издивља на стадиону сваког викенда, а ако је некоме до критике власти – ево Кесића суботом, да се мало сви слободно смејемо свему што вам се дешава. А од понедељка, Јово наново деценију и кусур већ. Неки од вас, додуше, мало тврђе, ал’, шта да се ради, живот је такав – чупав и длакав.
Извор: РТ.РС
