Пише: Драган Стошић
Досад необјављен, први роман Ленарда Коена – Балет губаваца, пронађен, дакле, у његовој оставштини, премијерно (постхумно) је објављен 2022, заједно са још 15 његових прича и једним нацртом за драму. Комплетан материјал приредила је и написала поговор Александра Плешојано, која изузетно добро познаје Коенов рад. Она је рукопис пронашла у универзитетским и кућним архивама, и спојила све заједно у једно издање. Нешто мање од две године касније, Балет губаваца (и остале приче) могу се читати и на српском језику, захваљујући београдској Геопоетици и преводитељки Ани Стефановић.
Ова књига, настала између 1956. и 1961. у Монтреалу, нека врста прелиминарног Коеновог прозног обраћања читаоцима и стручној јавности, његов врлудави пут од кратке приче према романескном изразу, нажалост, није била довољно уверљива за тадашње потенцијалне издаваче, па је завршила у временској каспули, сада то знамо, која ће више од пола века касније бити отворена, на радост многобројних његових поклоника. И, не само зато што после смрти високо цењених уметника, њихове траке из подрума интригирају и позлаћују се, каквегод биле, већ и због спремности нових нараштаја за брисањем прашине са полица прошлости, не би ли се пронашле скривене мисли које су биле иницијација каснијих успеха, или неуспеха.
Објављена прва проза славног кантаутора: „Балет губаваца“ Ленарда Коена пред српским читаоцима
А, Балет губаваца, исписан је у ауторовим двадесетим годинама, пре хваљених романа – Омиљена игра (1963) и Дивни губитници (1966), и почетка његове музичко-поетске каријере. Писан релативно класичним језиком и приступом теми, (кратки) роман представља збир(ку) већине будућих Коенових тема које је разрађивао током свог укупног стваралаштва, а и сам аутор га је сматрао битним зачином својих креативних поетских искушења. Укупно, по мишљењу Александре Плешојано, рани радови славног канадског уметника јединствени су прозор отворен ка његовом почетку. „У њима видимо настајање Коена као приповедача с јунацима који делују као његов алтер его, што је техника која се појављује и у његовим каснијим делима. У књизи затичемо ликове који се суочавају и откривају своје унутрашње демоне у суровом, скоро бруталном свету, као и иронију и хумор“, објашњава она у поговору.
Свој зачетак, дакле, целоживотног ауторовог истраживања осећаја безвредности, отуђености, жудње за љубављу, стида, чежње да се постигне духовна промена упркос свим рационалним препрекама… не презајући од ироније, пажљив читалац пронаћиће у првом Коеновом роману, који ће критику изненадити једино темом насиља. Укратко, једна породична прича, у којој насилни деда своје размишљање па и понашање преноси на унука (који није, испоставиће се, прави већ један од могућих унука), тј. приповедача, шири се у сецирање окрутности и зла, односно танке линије између индивидуалног и општег насилног понашања.
Од самог наслова па на даље, појашњава директор Геопоетике Владислав Бајац, овај роман потпуно личи на Коена. Као да је знао и видео у њему целокупну своју каријеру унапред, следећих 50 година, ако не и више. Заправо, у овој књизи, са само 22 године живота, сажео је све оно о чему ће у животу писати: „Све приче испитују унутрашње демоне његовог карактера од којих се многи могу поистоветити са њим самим. Мрачни и разуздани Коен, чак и у (последњем) тексту који је дефинисан као скица за драму. Везивно ткиво целокупне прозе овог издања је Коенов језик: нежан и груб, шапутав и громогласан, лирски и епски истовремено. У целини и изнад свега – шта друго но оно у чему је најбољи – песнички језик“…
Извор: Дневник
