Пише: Ранко Рајковић
На списку руских класика последње, златним словима забиљежено име, је име Ивана Буњина. Наступ Ивана Буњина на књижевној сцени Русије догодио се у доба пропадања руског племства и ослобађања руског кметства. Подједнаким емоцијама оба процеса су се одразила у Буњиновом стваралаштву. Иван Буњин је припадао репу руског осиромашеног племства али и великој, романтичној поетици руске природе и сељаштва. Буњин се с њежношћу сјећао очевих руку које су знале држати гитару и тужним звуцима призивати природне љепоте и титраје душе. Да буде јасно, гитару спомињем само зато што сам, ко зна кад и гдје, прочитао да су нове руске власти замјерале Ивану Буњину зато што је спомињао свог оца Алексеја Николајевича Буњина који је на тријему њихове куће у тиха предвечерја, када се под свјетлостима хоризонта смењују призори руске степе, узимао гитару у руке свирао И пјевао за своју душу. По бољшевичким назорима било је то буржоаски декадентно, назадно и провокативно.
Максим Горки је покушавао да оправда и уравнотежи призоре из живота Ивана Буњина који је исписао ако не најбољу онда најидентитетскију руску приповјетку “Село” (1909- 1910 година). Приповјетка није баш мала. Има ту око 115 страница о паћеничком животу руског села зависно од слога и прореда издавача. Треба имати времена и снаге да се “Село” прочита. Ја због краткоће и драматике дајем предност Буњиновој причи “Последњи дан” која говори о пороцима и тужном распаду спахијског доба.
Максим Горки је пропагирао перо Ивана Буњина као извориште најталентованије руске књижевности онога времена. У једном писму Максим Горки се обраћа Буњину: “Ви сте, вероватно, чак сигурно-нешто најљепше, најзначајније, … Ви сте за мене велики песник-први песник наших дана”
Упркос племићком поријеклу и идеолошкој заосталости Ивана Буњина Горки је веома храбро заговарао високо мјесто Ивана Буњина у руској књижевности наговарајући га успут да свој таленат усмјерава ка револуцији. Требало је имати и храбрости и вјере и политичке моћи да би се то без последица спроводило. Колико год патетично зазвучало можда је у Максиму Горком заиста куцало “Данково срце”. Позивао је Максим Горки писца Ивана Буњина да се придружи књижевности револуције. Узалуд. Иван Буњин је емигрирао. Тадашњи руски књижевни свијет сматрао је то погибељним кораком и трагичном прекретницом у биографији Ивана Буњина који је друговао и са Толстојем и са Чеховом.
Ово мало подсјећање на руског писца Ивана Буњина сахрањеног на гробљу Сент Женевјев ду Боа о чему сам већ писао на овом порталу (види – Ранко Рајковић: Опстојност гробног мјеста, први и други дио) нема намјеру да ламентира над животним путевима великог руског писца, духу времена, идеологијама и идејним погледима његових савременика. Не желим нити имам знања да се окрећем анализи Буњинових дјела од којих су нека, сто година раније, на изузетно сугестиван и романескан начин дочарала будућу еру глобализма. Мислим на Буњинову причу “Господин из Сан Франциска”.
Овдје, као љубитељ и поштовалац Ивана Буњина, само упућујем позив на читање поезије Ивана Буњина која је, чини ми се, неправедно потиснута и занемарена.
На мене лично, иако је књижевни критичари не издвајају, снажан утисак оставила је Буњинова пјесма “Мачка” написана на размеђу два вијека.
Због насиља над народима, државама, друштвеним уређењима, породичним заједницама и идиличним животима… Због оружаних сукоба и огромних, милионских миграција становништва изазваних ратним страхотама у данашње вријеме потресну атмосферу Буњинове пјесме “Мачка” можемо замислити било гдје у нашем свијету – од Вијетнама, Средње Америке, Африке, Ирака, Крајине, Лике, Баније, Кордуна, Авганистана, Либије, Сирије, Газе, Либана …на свим мјестима које је колективни Запад узимао на нишан и бомбардовао својим далекометним пројектилима. У милионима домова који су разорени током њихових беспризорних агресија не можемо стићи ни да пребројимо мртве нити да се са мртвима достојно опростимо. Умјесто нас почасти мртвима одају вјерни пси и мачке чије очи светлуцају по рушевинама трагајући за гласом и појавом својих домаћина.
Истовремено онамо откуда кренуше брутална разарања Трећег свијета мачке и пси се његују, уживају благодети кућних љубимаца са сопственом послугом… Чак им се и тестаментима завештавају огромна богатства а све у име правила Новог свјетског поретка.
По мом суду Буњинова пјесма доказује колико може бити јака, сугестивна, свеобухватна, актуелна, сваком времену прилична поезија утемељена на идеји која је мајсторством ријечи поткријепљена.
МАЧКА
Крај куће, у трави мачка је живела.
Ћуташе ко рака кућа накрај села.
По ноћи би мачка ушла, па би стала,
затим би, под столом, задуго ћутала.
Сто је – за иконе. Заборав и тмина.
Ал гдје је стајао, сто стоји све досад.
Капљама на поду стврднуо се восак-
изгореле свеће захвата прашина
Памтиш ли? Ту старчић лежаше, нежења:
с трепавкама кротко склопљеним. А жута,
у црну кравату брада уденута.
Свеће букте а мрак дрхтури, не јења.
Сад се кућа ноћу мрачно испречила.
Још навраћа мачка, светлуца очима.
Иконе блескају у тами, ноћима,
а провалник ветар хуји у пећима.
Иван Буњин
Пет узгредних напомена:
- Иван Буњин је у јесен 1894. године био осуђен на три мјесеца затвора због илегалног дистрибуирања књижевних дјела Лава Николајевића Толстоја.
- Иван Буњин је први руски писац који је добио Нобелову награду за књижевност 1933. године.
- Поводом додјеле Нобелове награде Ивану Буњину службено су се огласили совјетске власти у Литературној Газети следећим саопштењем: „Нажалост, умјесто да признање добије наш велики пролетерски писац Максим Горки, Нобелова награда отишла је у руке окорјелом непријатељу Револуције.“
- Када су се смириле политичке страсти један члан Шведске академије, наводно је рекао да су Ивану Буњину додијели Нобелову награду за књижевност како би умирили савјест јер су пропустили да награду додијеле Чехову и Толстоју.
- Мачје очи не праве разлику између рушевне, напуштене куће, куће погођене пројектилом сторм шедоу, клизном бомбом, ракетним системом химарс, патриот… Мачје очи слиједе сопствене трагове у људским животима. Оно што смо ми пропустили да урадимо као људски род сада умјесто нас раде мачке. Одлазе на кућна згаришта убијених људи којима за њиховог живота бијаху привржене. Животиње обилазе куће око којих су трчкарале, у којима су преле и дремале. Ми се скривамо. Ми остајемо далеко плашећи се да не изазовемо бијес и освету господара Новог свјетског поретка.
Под утиском Буњинове пјесме “Мачка” направих овај скромни запис о мјесту животиње и човјека у Новом свјетском поретку.
