Пише: Драган Милић
„И колико само празних прича да би се оправдало неоправдиво, објаснило необјашњиво и измирило непомирљиво! Све док на крају, као највиши аргумент, нису потврдили да чињеница ствара право.“
За мене је та Фиделова сентенца универзална критика сваке монтиране оптужнице која се не заснива на доказима већ на фингираним претпоставкама, на чињеници да сила ствара право, а као млад адвокат, цитирао сам је у великом броју завршних речи и жалби, увек подвлачећи да је аутор исте, доктор права и адвокат, Фидел Кастро.
Када је давао исказ пред судским већем у Сантјагу де Куби, 16. октобра 1953, због оружаног напада на касарну Монкада од 26. јула исте године, Кастро је био тек један од кубанских младића који је веровао у снагу својих идеала и циљ који су желели да постигну.
Своју одбрану, у згради градске болнице уместо у суду, која у ствари и није била одбрана сопствене личности, већ револуције и визије нове Кубе, до те мере је бриљантно изрекао да она с правом спада у ред највећих говорничких узлета новијег времена.
Док је говорио, веровао је да ће његове речи наћи пукотине у зидовима и завршити пред милионима грађана Кубе, али није могао ни да замисли колики ће утицај његове речи имати. Тако ће Кастрова одбрана из овог судског поступка преточена у књигу „La historia me absolverá” – Историја ће ме ослободити”, утицати и да један петнаестогодишњак у југоисточној Европи, више од четири деценије након тога, чврсто одлучи којим позивом ће се бавити у животу.
Претходни текст, заједно са текстом који следи након овог пасуса, уједно је и први чланак који сам написао за свој блог 2016. године, поводом смрти Кастра, али и поводом 90 година од његовог рођења. Иако је прошло десет година, а ја се одавно ни у назнакама не бавим више кривичним правом, читајући оно што сам тада написао, тај текст бих и данас потписао без резерве. Због тога сам одлучио да поново објавим ту своју перцепцију Фиделове одбране из 1953. године, јер је то универзални правнички манифест, без потребе да се врши уплив у било какву политичку конотацију кубанске приче, нити на каснију Кастрову улогу у истој. Зато се његова одбрана може посматрати изоловано, као чин борбе против неједнакости, обесправљености и диктатуре. Без обзира на различита мишљења о томе како је његова револуција завршила и које су њене последице биле.
Иако је, дакле, Кастру суђено у раздвојеном поступку у односу на остале револуционаре, без присуства публике и уз свега пар проверених новинара чији су текстови цензурисани пре штампања, иако је своју одбрану спремао у тами затвора у Сантјагу, имајући код себе само кривични законик, овај тада двадесетседмогодишњи адвокат, говорио је сатима као да га слуша цела Куба.
У Кастровим реченицама се могао наћи спој високе револуционарне свести, бриљантне елоквенције и врхунске грађанске храбрости.
Претворивши оптуженог, односно себе, у тужиоца, стављајући цео један режим на оптуженичку клупу, Кастро је на основама привременог пораза своје гериле, саздао концепт будуће победе своје револуције.
Захваљујући белешкама репортера, који су присуствовали том историјском суђењу и чији су записи доспели у јавност, као и каснијој реконструкцији текста коју је Кастро урадио у затвору, данас имамо могућност да читамо први велики говор Фидела Кастра, из времена када је био млад адвокат и револуционар, а који осликава једну идеологију и једну дуготрајну борбу.
Господо судије,
Никада један правник није под тежим околностима вршио свој позив, никада се веће неправде нису нанеле једном оптуженом. А у овом случају, и једно и друго се односи на исту особу. Мени као свом сопственом браниоцу нису дозволили увид у сва документа, а као оптужени, налазио сам се у самици седамдесет и шест дана, што је супротно закону и елементарним људским правима. Био сам принуђен да се сам прихватим сопствене одбране, јер ми је била ускраћена правна помоћ, а моји пријатељи, чланови адвокатске коморе из Хаване који су хтели да преузму мој случај наилазили су на затворена врата суда и затвора и ником није било омогућено ни да се састане са мном, рекао је у свом уводном излагању Кастро.
Иако је војска диктатора Батисте, запленила и уништила сет револуционарних закона које је Фиделова група припремила и планирала да, после освајања касарне Монкада 26. јула, штампа и објави на радију, Кастро је сваки од тих пет закона од речи до речи издекламовао пред судом, износећи кроз њих заправо програм своје револуције.
Враћање устава из 1940-те, бесплатно додељивање земљишта онима који га обрађују и учешће радника у добити компанија које су производиле шећерну трску, само су део мера које је Фидел обећавао.
Ја сам тај покорни грађанин који се узалуд појављивао на суду и тражио да се казне људи који су повредили законе и уништили наше институције. И сада, када ме оптужују, да сам хтео да срушим режим, а да успоставим једини легитимни и легални устав Републике, држе ме изолованог у самици, забрањују сваки разговор, спроводе улицама наоружани митраљезима да би ме најзад стрпали у ову болницу и тајно ми судили. На крају се појављује тужилац са закоником у руци и театрално захтева да будем осуђен, ништа мање него на двадесет и шест година затвора.
Можда ћете ми одговорити да у претходном случају када сам ја захтевао правду, судови нису могли да раде, јер им је то било онемогућено. Али признајте да вас сада приморавају да ме осудите.
Први пут нисте могли да казните кривца. Сада вас притискају да осудите невиног човека.
Тако ће богиња правде бити силована, два пута.
Речи Фидела Кастра допрле су до Кубанаца, а на њиховим крилима расла је и његова популарност док је тамновао у затвору бившег председника Батисте. Када је после две године изашао, место можда највећег, али свакако најконтроверзнијег лидера у историји Кубе за њега је већ било резервисано.
Какав је Кастро био државник и колико је донео доброг својој нацији или није, о томе могу судити само Кубанци и то они на острву, а не у Мајамију, а њихов став је заправо и једини меродаван одговор на ово питање. Међутим, то није тема овог текста.
Као глобални чинилац, Кастрова Куба је била потребна свету, било као противтежа или као савезник, било као сметња и трн у оку или за осећај блискости и солидарности. Међутим, ни данас, 67 година након чувене новогодишње ноћи, када су Батиста (али и Мајкл Корлеоне) побегли са Кубе, а револуционари пар дана касније заузели Хавану, судбина Кубе ништа није извеснија, нити је њен положај стабилнији.
Па бих овај текст, 13. августа, тачно један век од Кастровог рођења, завршио истом реченицом, као што сам завршио и онај текст пре 10 година. Како ће се питање Кубе решити, и да ли уопште то питање постоји и ко га поставља – El futuro explicará.
Извор: Нова Економија
