Пише: Ђуро Радосавовић
Свега смо се нагледали. Што уживо, што на мрежама. Али ко је сањао да ћемо видјети у сред сезоне човјека како трактором и плугом оре пут ка кућицама на Ади Бојани. Он је нешто киван, види се по положају тијела, види се по хитрим покретима. Нешто га жуља. Али идеја да се преоре пут није питање сијања, гајења житарица и прехране. Ово орање је очито из ината!
Све се врти око имовинско-правних односа, односно, око пара. “Нећете ви мени“ је сидром. Ако погледамо уназад, то “орање друмова“ није од јуче. Најупечатљивије је у пјесми “Орање Марка Краљевића“ кад се Марко инати са Турцима. Он намјерно погрешно схвати и преиначи савјет мајке Јевросиме да треба да се окане четовања и сабљи, да узме рало и волове и да оре земљу.
Други примјер јесте у филму “Ко то тамо пева“ кад деда са синовима оре друм и не дозвољава да аутобус пређе преко, прије него му се плати. Комична сцена у којој Павле Вуисић носи дедицу у рукама је симбол тог конфликта.
Али овај наш, овдашњи, сувремени, слободно можемо рећи “модерни“ конфликт, дјелује као судар цивилизација, иако је ријеч о античком конфликту. Замислите само, на свега километар или два од улице која се оре је апсолутна слобода и нудизам. Долазе људи да уживају, сурфују и сунчају се, пливају, ослобођени свих стега. Са друге стране, наш човјек је сјео у трактор и оре друм. Не да да се прође. Мора или да се он пита или да му се плати. Можда би волио и једно и друго да буде.
Сигурно да обје сукобљене стране имају своје разлоге који сигурно једва могу да стану у 24 часа објашњавања, али не постоји изговор због ког би неко орао улицу 2026. године у приморском граду у држави која наводно живи од туризма
Такво понашање оставља последице по цијело друштво. То је самовоља, то није пука одбрана свог имања. То је инат који је контрапродуктиван и служиће као примјер другима, да не дају док им се не да. Радикализација је узела маха. Пуни су људи срџбе, али енергију не каналишу у добром смјеру. То је као идеја са парком и клупом, више је каткад енергије потребно да се клупа у парку физички сруши него што је потребно да се сагради, а људи и даље руше ли руше.
Да је човјек који оре друм употријебио своју механизацију, креативност и енергију у неки конструктиван подухват, можда би се створио алтернативни пут, можда би све могло да функционише другачије. Или да је неко покушао дијалогом да ријеши ствар, али очито да за то нико не мари.
Јавности до краја није јасно што се то догађа око Улциња и кућица на Ади Бојани. Сувише конфузно је све и нико концизно да објасни о чему се ради. Углавном, постављена је рампа и почела је наплата, па се стварају гужве. Поједини мјештани негодују, а поједини траже да им се из неког разлога плати.
На протесту грађана, један од људи који је упозоравао на проблем и говорио како не може да се дође до кућица у случају нужде, недуго затим је преминуо. Он је својим примјером указао на проблем, животом је доказао, али како нисмо одговорно друштво, смрт тога човјека није нам послужила као симбол, и није нас колективно било срамота и није нас то толико дирнуло. А морало је.
Човјек се звао Дејан Јанковић и до његове куће хитна није могла доћи већ су ишли околним путевима. И опет, након свега, неко је сјео у трактор и оре улицу.
Некад се чини да нам нема спаса. Некад се чини да само реагујемо кад нас ударе по џепу и да тражимо страховладу. Ваљда наши истакнути орачи само умију да реагују на то, на јаче од себе, па макар то била држава.
Извор: РТЦГ
