Kad su ono, pre dvije-tri godine, vlasti u Crnoj Gori htjele da Crkvi oduzmu hramove, ili svetinje, koje vlasti od 1945. naovamo zovu „vjerskim objektima“, ili kulturno-istorijskim spomenicima, najpre sam mislio na Moraču.
(Morača mi je ispred kuće. Tačnije, kuće su nam u porti manastira Morače. Neko je rekao da su ona plava brda, bliža i dalja – konaci stare lavre.) Moraču je, prema originalnom natpisu u kamenom nadvratniku, godine 1252. podigao knez Stefan Nemanjić, sin Vukanov, unuk Nemanjin, sinovac Svetog Save. Za pojam Crna Gora, uz sve poštovanje NJgoševe zemlje, tada, nije se znalo – nije postojao. Gore jesu bile tamne – osvetljavali su ih sunce i zvezde i hramovi, poput Morače. I svetla lica nekadašnjih ljudi, koja su se ogledala u onima sa ikona i živopisa iz 13. veka. Pa jedna prekomponovana politička stranka da postane vlasnik tolikih stoleća vere. A u pravoslavlju, vera je kultura i tradicija, a najviše ljubav!
Služba koja traje
„U duhu raške arhitekture“, po uzorima na „romaničke umetničke tradicije“, manastir je podignut na desnoj obali reke Morače, na jednoj od terasa, zvanoj Gornji vrt, duboko u brdima i šumama. Među mnogim predanjima pamti se i ono da su sigu za zidanje hrama, iz Tušinje kod Boana, dopremili seljaci, dodajući kamene kocke, ruka-ruci, u velikom lancu ljudi preko šuma, livada, potoka i slomovrata Donje i Gornje Morače. Tako su Moračani sami sebi i svome kralju i svojoj Bogorodici – digli hram.Pobožne su Nemanjića / ruke Bogu digle dvore – pevao je gospodar, kralj Nikola Petrović.
Od tog doba, u tom srpskom pravoslavnom manastiru kršteni su svi Moračani i Rovčani koji su se rodili za više od sedam i po vekova, i mnogi drugi. Sve dok „đavo u vidu čovjeka“, na nekom kongresu, nije namislio da se smanjuju stare a stvaraju nove nacije i njihova nova istorija i vera, zasnovana na programu ove ili one partije. Morača je, rekoh, moj (naš) najuži zavičaj: zemlja, reka i namastir (tako se u Morači kaže, namastir). Manastir je tu najmlađi – ove godine napuni 770 leta! A obasjava i reku i zemlju i stare kruške, mrčave, lisnike i dubrave, planine i pitomine. I u Morači i daleko od nje, zamišljam: kako je bilo nekad, bez magistralnog puta i vozila, bez struje, u dubokim brdima. Kad je, pre 770 godina, sinuo sjaj moračke fasade, kad su naslikane freske proroka Ilije u đakonikonu, one koje su i do danas sačuvane: „Gavran hrani proroka Iliju“. Freske koje se zasnivaju na Starom zavjetu, a hoće da ih prisvoje, u 21. veku, po Ustavu i odlukama partijskih foruma, poslušnika nekakvog De-Pe-Esa.
Aman! Umesto, Amin! Umesto da se divimo arhitekturi, živopisu, ikonama, tradiciji i predanju Morače – sestre Studenice, Mileševe i Ljubostinje, mi uveravamo dokone, bezbožne i polupismene šta je čije i otkad. Gde smo se svi, vekovima, krstili. I u knjige rođenih i umrlih upisani ćirilicom.
Morača je podignuta iz vere, a ne iz sujete malih vladara, jačih što im je zemlja manja i punija služinčadi okupatora.
Morača je podignuta da se u njoj „poje leturđija / onog sv’jeta kao i ovoga“. Ta služba traje 770 godina, i danas.
I one litije unakrst Crne Gore krenule su iz iskona Morače, Pive, Trojice pljevaljske, Ostroga.
Sjaj moračkih boja
Ko god je pošao kakvim poslom ili putem, kraćim/dužim – pomolio se u Morači. Verovao u svoju Crkvu. U svoga Hrista, svoga Svetoga Luku, svoga arhanđela Mihaila, svoga Svetoga Savu…
U 770 godina stala je ogromna istorija, povesnica, život. Sjaj vere i kulture odolevao je kišama i nepogodama, vojskama i poharama. Neponovljivost moračkih pejzaža, svitanja i sutona, trajao je u bojama moračkih fresaka. Kažu da u Morači ima sedamnaest boja zemlje – otud one boje na freskama.
U jednoj pohari, početkom 16. veka, Turci su lavru Nemanjića ugrozili do stradanja: odneli olovni krov, oštetili freske, razorili zidove, oštetili svetinje. Blago iz manastirske riznice nošeno je u pećine i zakopavano u trapove. Kažu da još ima neotkopanih kaca i kazana u kojima su utvari, mačevi, krstovi, srebrna kandila, zlato i povelje. Zakopaš, kad tamo kruna! Rđa joj ništa ne može!
Posle sedamdeset godina poharanu Moraču obnavlja meštanin Vuča ili Vukša Vučetić. Naslikan je u kasnijem živopisu, pokraj grobnog kovčega ktitora Stefana Vukanovog – jedini lik na zidu, bez oreola; kažu da mu liči savremeni slikar Dragović iz Gornje Morače…
Početkom 17. veka u Moraču dolazi veliki hilandarski zograf Georgije Mitrofanović, miljenik starca Mitrofana (Mitrofanović). Šalje ga lično prosvećeni patrijarh srpski Pajsije koji je finansirao obnovu Morače. Mitrofanović čini čuda od slikarstva. Njegova su ona dva konjanika koji ubijaju aždaje na zapadnoj fasadi, pored glavnih moračkih vrata. Simbolika je i jasna i složena. Pred tim freskama „kretano“ je kolo na Gospođin-dan, kada je slava Morače. Da nas nadahnu i ohrabre Sveti ratnici i velikomučenici vere pradedovske.
O Mitrofanoviću mnogo se zna. Iz tame vekova trepti lik majstora koji slika u Zavali i Dobrićevu (Hercegovina), Krupi (Dalmacija), u Studenici i Pećkoj patrijaršiji… Pa je na fasadi još i napisao: „U ime, u Trojici slavljenog Gospoda Boga i spasa našeg Isusa Hrista, naslikaše se ovi sveti likovi u vremena nužna i teška. Tada se velika nasilja činjahu od agarijanih potomaka na hrišćanski rod, i na crkve i manastire u pustinjama i svetu. Po dopuštenju Božijem ovo nam pripade radi greha naših. I naslikaše se ovi likovi zalaganjem i usrdnošću igumana kir Makarija, jeromonaha, sa ostalim bratstvom manastirskim. Bog da ih prosti. Tada je teklo 1616. leto, krug sunca je bio 12 a meseca 18. Prestol svih srpskih zemalja držao je tada u Peći patrijarh Pajsije a hercegovački mitropolit bio je Longin. – Pisah meseca septembra – Georgije zograf od manastira Hilandara.“
Moraču su živopisali najbolji: majstor Jovan (Kozma), Strahinja iz Budimlje, majstor Radul. Kad su obnovili Moraču, morački monasi idu u obnovu Kalenića – piše prof. Sreten Petković u velikoj monografiji Morača.
Detinjstvo svih nas
Dolazili Turci od Kolašina i Nikšića. Nosili ugarke i nadžake. Bojevi na Morači opevani su uz gusle – pesme su u Četvrtoj knjizi Vukove zbirke i u Ogledalu srpskom… Jednom su, tražeći blago Nemanjića, ćuskijama, digli ploče ispod pravednog Kola Svete Bogorodice. Tade je – veli priča iz mog detinjstva – suknuo plamen… Osmudio im brade… Puške im se pretvorile u lopate…
Morača je zemlja koja pamti, riznica jezika i poezije – više se peva nego što se priča: život je liturgija. A sveća gori pre nego što je veliki knez Nemanjić odabrao mesto za zadužbinu i večno počivalište.
Poznati su i datumi moračkih sabora, kad je srpstvo bilo pod Turcima. Na tim saborima većalo se o opstanku. Pisala su se pisma papi u Rim, s preklinjanjem da pomogne braći hrišćanima. A papa je poručivao: pokatoličite se i eto me! („Niti ide, niti će ti doći, / Nit se nadaj, niti ga pogledaj…“)
U Moraču, u 17. veku, dolaze srpski patrijarsi. U Moraču je 2002, o 750. godišnjici, dolazio i patrijarh srpski Pavle sa prestolonaslednikom Aleksandrom. Domaćin im je bio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije… Crnogorske političke vlasti već su se bile „zadojile crnim đavolom“ i njemu „obeštali“. A terasa na kojoj je stara lavra bila je puna kola i junaka iz svih srpskih zemalja: „Da iz neba plaha kiša padne, / niđe ne bi na zemljicu pala…“
Iz moračke odžaklije krenula je i ona četa u sretanje Karađorđu, na Sjenici, 1809, i ona prema Mljetičku, 1840 – u sretanje Smail-agi Čengiću.
Detinjstvo Morače pak detinjstvo je svih nas Moračana i Rovčana – nekadašnjih i sadašnjih. U detinjstvu, pričala mi je baka po majci Stanica, kako su, zemanima, dolazili car Lazar i carica Milica, pa Milica darovala ikonostas… Onda su dolazili Miloš Obilić i Marko Kraljević. Miloš je bio tako visok, a Marko tako širok, da nisu mogli ući na vrata u namastir. Tada su rekli, dabome, u desetercu: „Divna crkva, divna građevina, / mala mana – mala su joj vrata!“
Legenda je naša prva lektira. U njoj je naš osnovni san. On traje 770 godina.
U tom snu sanjamo sebe.
Izvor: Dragan Lakićević/pecat.co.rs
