Piše: prof. dr. D. Jakovljević, univerzitetski profesor u penziji
Uvođenje zvanja “emeritusa” za penzionisane univerzitetske profesore koji ispunjavaju određene uslove je u nas srazmerno novijeg datuma. I obzirom na to, bilo bi smisleno razmotriti dosadašnja iskustva sa praktikovanjem tog zvanja, odn. statusa. Počev od relevantnih važećih propisa, pa preko delovanja u okvirima nastavno-pedagoške i naučno-istraživačke prakse. Prema “pročišćenom” tekstu Statuta Univerziteta u Beogradu iz 2015, značenje i kompetencije tog zvanja definisani su prevashodno njegovim Članom 137. Tako se u stavu 1. istoga utvrđuje, da dato zvanje odlukom Senata može zadobiti, (redovan)“profesor u penziji, koji se je posebno istakao svojim naučnim radom, stekao međunarodnu reputaciju i postigao rezultate u obezbeđivanju nastavno-naučnog podmlatka u oblasti za koju je biran”.
A u stavu 5. se propisuje, da profesor-emeritus “može učestvovati u izvođenju svih oblika nastave na akademskim studijama trećeg stepena, biti mentor i član komisija u postupku izrade i odbrane disertacija, biti član komisije za pripremanje predloga za izbor nastavnika Univerziteta i učestvovati u naučno-istraživačkom radu”.
Date formulacije su najvećim delom jasne, ali se povodom nekih njihovih aspekata mogu postaviti i određena pitanja. Tako su najpre stavom 1. propisani kriterijumi u principu uzajamno heterogeni. Pa neki redovni profesor može imati “rezultate u obezbeđivanju nastavno-naučnog podmlatka u oblasti za koju je biran”, ali u manjoj meri “međunarodnu reputaciju” u nauci. Kod takvog odnosa stvari, otvorila bi se formalna dilema, da li stavom 1. nabrojani kriterijumi trebaju biti shvaćeni kumulativno, ili se naprotiv svaki od njih posebno vrednuje. Ako bi poslednje trebalo biti slučaj, to bi se postavilo dalje pitanje, dali svi oni trebaju važiti kao potpuno ravnoznačni, ili bi naprotiv recimo merilu međunarodne naučne reputacije pripadala naročita, relativno najveća težina?
Upada u oči, da statutarnim odredbama učestvovanje emeritusa u nastavi kroz sklapanje ugovora sa upravama svagdašnjih fakulteta odn. univerziteta nije vremenski limitirano. To onda svakom nosiocu tog zvanja ostavlja mogućnost, da polaže pravo na svoje permanentno dalje angažovanje, sve do biološkog skončavanja. Da li je takvo rešenje optimalno? Uz svo dužno poštovanje prema afirmisanim profesorima, to pitanje bi valjalo pokrenuti i s obzirom na iz medicine dobro poznatu okolnost slabljenja i opadanja kognitivnih i drugih kapaciteta ljudi u poodmaklom životnom dobu.
Relevantnost te okolnosti je bila uvažavana i u nekim drugim domenima, poput onog visoke politike. Pa je tako jedan od najpopularnijih posleratnih italijanskih političara, Sandro Pertini, praktično bio tiho sklonjen sa funkcije predsednika republike, nakon što je bilo zapaženo njegovo slabljenje u datom smislu. Zašto dakle ta vrsta rezona ne bi bila respektovana i u univerzitetskoj praksi vezanoj za protegnuto angažovanje profesora emeritusa? Te ako na našim univerzitetima profesoru po pravilu “prestaje radni odnos na kraju školske godine u kojoj je navršio 65. godina života i najmanje 15. godina staža osiguranja”(Član 140., stav 1.), a u posebnim slučajevima izuzetno uz mogućnost produženja do 68. godine života (isto, stav 2.), zar ne bi smelo biti dovoljno, da se dalje nastavno angažovanje penzionisanih profesora koji su stekli status emeritusa može protegnuti na period od još 10. godina? Dakle do studijske godine u kojoj navršavaju 75. (odnosno maksimalno 78.) godina života? Te da se pri dosezanju tog starosnog doba onda privodi kraju njihovo aktivno učešće u izvođenju nastave.
I tako ujedno bude omogućena još blagovremena prirodna smena generacija unutar univerzitetskog nastavnog kadra. A što se pak tiče preostalih službenih nadležnosti koje se priznaju emeritusima, ostaviti mogućnost da i nakon 75. (odn. 78.) godine života mogu još povremeno učestvovati kao jedan od članova u komisijama za pripremu i odbranu disertacija. Kao i participirati u određenim naučnim projektima, koji bi bili vezani za onu tematiku, kojom su se ranijih decenija bili bavili. Te utoliko razmatranju iste još mogu pružiti izvestan doprinos. Samo mentorstvo nad disertacijama bi pak otad isto tako rađe valjalo poveriti nešto mlađim kolegama, u većoj meri upoznatim sa najnovijom stručnom literaturom, te aktualnim stanjem istraživanja u odgovarajućim domenima. Isto bi moglo važiti i za čelnike komisija koje se bave pripremanjem izbora odn. reizbora fakultetskih nastavnika.
Kako sada stoji stvar na univerzitetima u Srbiji u tom pogledu, ima li slučajeva koji bi se mogli smatrati diskutabilnim? Pogledajmo recimo sledeći primer: Na odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i dalje je angažovana u izvođenju nastave na trećem stupnju studija prof.Marija Bogdanović (Žabljak, 7. juna 1940,), koja je krajem tekućeg letnjeg semestra navršila 84-u godinu života. Na datom stupnju studija ona predaje sledeće predmete: Na masters-studijama: Sociološka teorija i metod, Kvalitativne metode istraživanja, te na doktorskim studijama: Epistemološki temelji metoda društvenih istraživanja, Metode istraživanja društvenih teorija.
Za “profesorku emeriti” bila je izabrana 2008., te dakle u tom statusu u međuvremenu već ima staž od preko 15. godina. (Nakon što joj je prethodno već angažovanje bilo produženo za 3. godine, odn. do 68. godine života, po mogućnosti dopuštenoj stavom 2, Člana 140.) Prema najboljim raspoloživim saznanjima, u dato zvanje je ona svojevremeno bila izabrana prevashodno po tom osnovu, što je u periodu 2000-2004 bila rektorka Univerziteta u Beogradu, dok je pak ispunjenost propisanog merila međunarodne naučne reputacije u oblasti za koju je bila birana u profesorsko zvanja smela biti manje ubedljiva. A ta oblast jeste “Metodologija socioloških istraživanja”, pri čemu je ona nasledila katedru našeg čuvenog stručnjaka Vojina Milića, čija je asistentkinja prethodno bila. Te, unatoč određenim ostvarenim rezultatima, tokom mnogih godina svog univerzitetskog delovanja nažalost ipak nije uspela da dosegne njegov nivo i autoritet pri bavljenju tom naučnom disciplinom. Štaviše, ona je negde od sredine osamdesetih godina praktično tematski preusmerila svoja istraživanja, skrajnuvši oblast za koju je bila birana u nastavna zvanja – počev od 1964 (asistent) pa sve do 1993 (redovni profesor), odn. 2008 (emeritus). Te se je sada tiho preorijentisala na razmatranje pitanja iz drugih oblasti, poput Opšte sociologije, istraživanja društvenih promena i razvoja, Sociologije roda, reforme visokoškolskog obrazovanja, odn. Univerziteta u Beogradu… idr.
Tako da se u njenim bibliografijama kao njen poslednji objavljeni metodološki rad navodi jedan srazmerno skroman članak iz davne 1986, koji se bavi delom jednog autora XIX. veka, naime: “Iskustvena osnova Marksovog proučavanja društva”. Nakon tog članka, u njenim raspoloživim bibliografijama se nažalost ne zatiču dalji, noviji radovi iz “Metodologije socioloških istraživanja” koji bi bili posvećeni aktualnom stanju diskusije, tezama savremenih autoriteta u tom domenu. (Umesto toga, samo je uz taj članak o Marksu još nekoliko takvih ranijih članaka rutinski sabrano i naknadno republikovano u okviru izdanja “Metodološke studije”, Beograd 1993.) A to praktično znači, da je još negde sredinom osamdesetih zapravo prestala da se aktivno bavi tom naučnom disciplinom i okrenula se rađe nekim drugim oblastima odn. temama. Te da ukoliko se, kao što bi bilo za pretpostaviti, njena današnja fakultetska predavanja baziraju na njenim vlastitim naučnim radovima iz date discipline, starim više decenija, to i sama nastava utoliko poprima svojstvo zastarelosti, prizvuk akademske patine.
Doduše, unutar propisa Univerziteta u Beogradu nisu prisutne odredbe, koje bi eksplicitno zabranjivale onakva pomeranja odn. promene istraživačkih interesovanja, nakon prethodno već dosegnutog zvanja redovnog profesora. (Tako da se ostajanje prevashodno pri tematici one oblasti za koju je neko bio biran u nastavna zvanja pre podrazumeva, takoreći kao implicitno pravilo unutar merodavne prakse.) No, ujedno se otvara pitanje, zašto je onda ovoj “profesorki emeriti” bilo povereno da i nakon penzionisanja i dalje drži nastavu upravo iz onog domena, koji je po vlastitom nahođenju i slobodnom izboru pre mnogo godina praktično napustila, obustavila dalje aktivno naučno-istraživačko bavljenje njime na današnjem stupnju istraživanja? (Zašto joj nije rađe bila ponuđena neka od onih oblasti, kojima se ona poslednjih decenija aktivno bavi?) Posezanje za kardeljevskom kategorijom “minulog rada”, tj. okolnošću da se je ona ranijih decenija bavila tim domenom, bi se ovde teško moglo smatrati sasvim zadovoljavajućim.
Isto tako i formalistički odgovor, da to eto tako biva sugerisano stavom 1., Člana 137, kojim se izbor u zvanje emeritusa vezuje baš za dostignuća u “oblasti za koju je biran” dati profesor, te da se onda može smatrati, da upravo iz te (i ne nikakve druge) oblasti treba obavezno da usledi i samo angažovanje u nastavi svakog emeritusa. Jer bi naime pored forme, svakako valjalo obratiti izvesnu pažnju i na sadržaj. A sadržaji kojima se ova “profesorka emeriti” poslednjih decenija prevashodno bavi nisu identični sa svojstvenim tematskim sadržajima “Metodologije socioloških istraživanja”, već su prepoznatljivo drugačijeg profila. (Povrh toga, prema raspoloživim zvaničnim bibliografskim navodima, kada se radi o izvornim naučnim člancima na bilo koje teme, ona je u periodu 2000-2024 uopšte objavila samo dva takva članka.) Pod takvim okolnostima, smelo bi onda biti smisleno pitanje, da li sada i dalje treba bezuslovno insistirati na njenom učešću u nastavi iz predmeta pripadnih datoj oblasti, iz godine u godinu obnavljati ugovore sa njom o izvođenju nastave? Ili bi možda rađe valjalo potražiti adekvatnu kadrovsku zamenu, a u kontekstu uobičajene smene generacija? Nije li osim toga uputno, čak i u slučaju profesora sa izvesnim zaslugama jedno nastavno delovanje na visokoškolskim ustanovama do (u ovom slučaju) navršene 84. godine života smatrati dovoljnim, umesto istrajavanja na njegovom daljem nelimitiranom prolongiranju? Sličnih slučajeva verovatno ima i na nekim drugim našim fakultetima.
Ne bi li dakle bilo uputnije, emerituse sa naših univerziteta koji su dosegli 80-u godinu života rađe dostojanstveno ispratiti sa njihovih matičnih fakulteta – odajući im priznanje na njihovim pruženim doprinosima tokom akademske karijere, te ostavljajući im mogućnost povremenog učestvovanja u komisijama za disertacije, kao i izvesnog sudelovanja u realizovanju pojedinih istraživačkih projekata? Na osnovu prethodno izloženog, izgleda da bi pitanje jednog primerenog vremenskog omeđivanja angažovanja u nastavi penzionisanih profesora-emeritusa, te odgovarajućeg prilagođavanja važećih propisa i relevantne prakse smelo biti jedna od tema koje bi svakako valjalo razmotriti u sklopu daljih reformskih procesa u visokoškolskom obrazovanju u nas. Te po potrebi poduzeti i izvesne racionalne korekture.
