Razgovarao: Elis Bektaš
Zbog čega je došlo do prekida saradnje sa Politikom i kakvo je obrazloženje za taj čin ponuđeno?
Sasvim očekivano. Predsednik Vučić je već duže od deset meseci suočen sa političkom i društvenom krizom koju ne za kako da reši. U stvari zna šta treba da uradi, ali ne zna kako bi posle toga ostao na vlasti. Odabrao je da se sve više oslanja na represiju pa je tolerancija svedena na 0 (i slovima nulu). Otkaze masovno dobijaju učitelji, nastavnici i profesori koji podržavaju studente. Isto važi za lekare, paziteljke po jaslicama. Bilo bi neobično da budu pošteđeni novinari koji kritički razmišljaju. Kontrola medija je jedna od ključnih poluga Vučićeve vlasti.
Šta je danas preostalo od Politike u kojoj si prvi tekst napisao prije više od pola vijeka?
Tužno i otužno. Nema poređenja sa ranijim vremenima u kojima nisu postojali krediti za zimnice i godišnje odmore kao danas. Politika je, posebno njena Spoljna rubrika na kojoj sam proveo čitav profesionalni život, nekada bila admiralski brod jugoslovenske novinarske flote. Urušavanje je počelo u vreme Miloševića ali sam se posle demokratskih promena 2000. nadao da će se vratiti sebi kao jedna tradicionalno provladina novina koja objektivno informiše.
Elis Bektaš: Boško Jakšić, čovek koji je iz Politike izašao uspravan
Vučić je od Politike napravio tabloid po meri svog bahatog neukusa. Iskreno mi je žao, apelovao sam više puta na rukovodstvo lista da sačuva deo dostojanstva, ali od toga ništa. Pobedilo je poslušništvo. Žao mi je onih novinara koji ozbiljno rade svoj posao ali plaćaju cenu političkog angažmana uplašenih urednika nedoraslih svom poslu.
Da li je Politika, kakvom su je zamislili braća Ribnikar, uopšte potrebna današnjoj Srbiji i kakvi su uopšte mediji danas potrebni?
Štampani mediji su svuda po svetu u krizi, ali ne mislim da će nestati pred naletom novih informacionih tehnologija. Društvene mreže i platforme su danas brže od agencija, televizija od štampe, ali niko od tih medija nema prostor za ozbiljne analize, dijaloge ili polemike. Novine treba tome da se posvete, a ne da objavljuju bajate vesti koje smo dan ranije već čuli nebrojeno puta.
Politika je na tom planu propustila još jednu šansu. U opasno polarizovanom društvu kakvo je Srbija danas, i mediji su oštro podeljeni na dva tabora. Imam utisak da su previše navijački. Time se otvara prostor za plasman odmerenih, objektivnih i nadasve istinitih informacija koje publika priželjkuje, ali toga nema. Nadam se da će ih biti i da ćemo kao zemlja izaći iz ovog ludila i besnila autokratske vlasti.
Naprednjački režim davno je dobio “bitku za medije” i, s izuzetkom ponekog ostrva, kontroliše čitavo medijsko more u Srbiji, ali sve je očiglednije da pobjeda u tom boju nije iskorištena za ovladavanje umovima i dušama emancipovane i moderne Srbije. Da li će režim odlučiti da represijom pokuša izboriti kompenzaciju tog neuspjeha?
Predsednik Vučić se svojevremeno u jednom autorskom tekstu za „Blic“ žalio što ga ne prihvata deo društva simbolički nazvan „Krug dvojke“. Pokušavao je da se dodvori, a kada je shvatio da ne pripada tom svetu naviknutom na nezavisno razmišljanje i poštovanje vrednosti liberalne demokratije, digao je ruke. On je prototip političara koji smatraju da se sloboda medija sastoji u pravu da kažemo – ono što oni žele da čuju.
Danas se u Srbiji novinarima nazivaju držači mikrofona koji na putu za konferenciju za štampu sriču pitanja koja su dobili. Ne od urednika, već preko urednika od vlasti. Tabloidi su postali direktna transmisija partija-hartija, režimske televizije, mikrofon-megafon. Stvorena je čitava plejada medijskih poslušnika, neprskanih propagandista i klimoglavaca.
Para-novinari su i oni koji postavljaju pitanja koja su više politički komentar umilan uhu funkcionera, a ne neugodan zahtev da dođu do istine. Pristali su na ulizništvo koje je izdaja novinarske profesije. Bahato drže lekcije skriveni iza leđa političara čiji su glasnogovornici. Ponose se vezama sa tajnim službama. Stvorena je kamarila nazovi novinarskih šupljoglavaca i poslušnika.
Novinari se sa pojavama u društvu suočavaju nekada hrabro, nekada mizerno. Ovim prvima Vučić je namenio represiju.
Postoji li osnov za nadanje da će se u Srbiji pojaviti mediji sposobni da artikulišu ideju javnog dobra, pa samim tim i ideju javnog interesa, kao osnov za artikulisanje novih politika koje bi Srbiju mogle izvesti iz gušećeg stiska kleptokratskog režima i jalove opozicije?
Predsednik uporno tokom meseci bunta ponavlja da studenti i građani koji ih slede hoće da sruše državu. Sledeći lujevski slogan Država to sam ja, on sve neuspešnije pokušava da uveri narod da je žrtva Obojene revolucije, boljševičke ideologije, ustašije, regionalnih džihadista, delova evropske ološi, terorista… Od javnog interesa ostaje samo Ja.
Sa ovom vlašću nema promena na bolje. Ni u unutrašnjoj ni u spoljnoj, posebno regionalnoj politici. Tek promenom režima moguće je, uz sve izazove, očekivati boljitak. To važi i za slobodu medija.
Režim u Srbiji neprekidno je u potrazi za onim koga treba slušati. U slučaju da dođe do izmjene u državnom vrhu, koliko mediji mogu učiniti na ohrabrivanju novih snaga da krenu u potragu za onima s kojima treba razgovarati?
Postoji ta kolektivno mentalitetna potreba za liderom – koju je Vučić maksimalno iskoristio. Sada je na zalasku i aktuelno je pitanje ko bi mogao da ga nasledi, naravno ne u radikalskom već demokratskom ruhu. Studenti nisu odredili vođe, što je pametno jer su znali kakav ih „topli zec“ čeka. Ali, kada budu raspisani vanredni izbori, a to bi moglo da bude krajem godine, i Studentska lista koja ima većinsku podršku javnosti moraće da izađe sa imenima. Bezličnost je u politici mana koliko i diktatorska ličnost.
Ne mislim da mediji u tome treba da učestvuju. To nije njihov posao. Dovoljno će biti da se vrate principu svoje profesije koji glasi: informacije su istinite, komentar je slobodan.
