Пише: Др Владан С. Бојић, адвокат
(О привиду знања и институционализацији неправде у правосуђу).
PRОPOSITIO
Привид знања је опаснији од незнања, јер незнање тражи одговоре а привид знања их намеће. Систем не пропада када у њему постоји незнање већ када незнање постане мјера сигурности, напредовања. Најгори вид неправде није јасна неправда, већ привид правде.
Незнање и не знати је људски. Али незнање које одлучује — постаје друштвени проблем. Да, најопасније је оно незнање које пресуђује. Између форме и смисла, између знања и увјерења, право често губи своју суштину управо када се чини, да дјелује, најсигурније.
Право започиње да се урушава онда када се изгуби разлика — између знања и увјерења.
TRACTATUS
Незнање које није свјесно себе, већ поткријепљено ауторитетом, производи одлуке које су формално исправне, али суштински потпуно погрешне. Ова анализа указује на узрок и снажне механизме кроз које привид знања постаје извор институционалне неправде.
Право не угрожава незнање само по себи, већ незнање које вjерује да зна и које добија моћ да одлучује. У таквом стању одлуке више нису резултат разумијевања већ увjерења, а увјерење под заштитом институције лако постаје неправда. Овај чланак разматра како привид знања, у спрези с влашћу и страхом, прераста у системски проблем правосуђа.
Кад се недостатак знања не препознаје као недостатак, већ се надокнађује влашћу правни поредак клизи свом крају. Оно што недостаје у разумијевању, компензује се сигурношћу наступа, формалном строгошћу, a позивом на институцију. Тако настаје крупна фигура званичног, службеног „правника у увјерењу“ онога правника који своју несигурност не решава учењем, мучним контемплацијама већ најлакше, потврђивањем кроз одлучивање.
У том амбијенту власт не служи праву већ постаје средство одржавања утиска знања.
Појавно незнање, узето само по себи (ignorantia per se), није битна друштвена опасност. Оно је једноставно природно стање ограниченог људског сазнања и, док је праћено свешћу о сопственим границама, остаје у оквирима личне слабости без ширих последица.
Човјек који са пуном свјешћу зна да не зна остаје кључно отворен за разумевање, сумњу и исправку. Опасност настаје када незнање изгуби ту свијест и пређе у увјерење да зна (ignorantia quae se scire putat). Тај тихи, али пресудан прелаз означава трансформацију из безазленог у опасно. Јер више није ријеч о недостатку знања, већ о одсуству сумње.
У праву, ова појава добија посебну тежину. Првенствено зато јер, право је само наизглед проста техника примене норме или упростачене кафаснке логике или етичког канона, јер у суштини ту влада систем који одлучује о правима, слободама и судбинама људи. Зато незнање у правосуђу не остаје приватно, не постаје приватна прћија, већ се оно самим чином одлучивања, објективизује у стварности, интегрише, постаје дио правног поретка.
Када се незнање удружи са самопоуздањем и институционалним ауторитетом судије или тужиоца, тада оно брзо престаје бити лични недостатак и постаје неправда с тешким модрим печатом државе. У томе трену, грешка више није грешка већ постаје одлука.
Посебно опасан облик феномена привида знања (simulatio scientiae) је распострањеност.
То није незнање које ћути, прикрива се, сажима, већ које се шири и говори сигурно. Оно се најчешће испољава кроз формалистичку прецизност кроз јако уверење да је довољно познавати норму да би се разумјело право. А кључ се испушта, јер право није текст оно је смисао текста. Кад се изгуби тај кључ, настају одлуке које су формално исправне, али суштински погрешне: recte formatae, sed falso intellectae. Управо у том раскораку између чисте форме и смисла настаје најсуптилнији вид чисте неправде: онај што личи на право.
Коријен овог проблема често лежи у струковном редукционизму у сужавању правничког знања на уске, техничке оквире, без ширег интелектуалног темеља. Правник који није у додиру с филозофијом, логиком, етиком и општим друштвеним знањем, почиње да право доживљава као упрошћен механизам, а не дубок смисаони систем.
Тако настаје фигура „стручно обученог незнања“: оног који зна процедуру, али не зна разлог; познаје форму, али не и суштину; он примјењује норму, а не разумије њен telos. Право се тада своди на језик без значења. А језик без значења, у рукама власти, постаје средство произвољности.
Најопаснија фаза настаје онда када се такво незнање институционализује. Када систем престане да га препознаје као недостатак и почне да га награђује као сигурност, ствара се затворени круг у којем одлуке потврђују једна другу, не зато што су исправне, већ зато што једноставно постоје. Пресуде постају референце али без критеријума, а постојање се постепено изједначава са истинитошћу али без истине.Тако настаје circulus ignorantiae — круг у којем незнање више није изузетак, већ правило које се више не доводи у питање.
Посебан и нарочито деструктиван облик овог феномена представља умишљено знање — самопоуздање које није засновано на разумијевању, већ на позицији и ауторитету.
Оно што недостаје у знању, надокнађује се влашћу.Тако настаје правник који не учи да би знао, већ одлучује да би потврдио да зна. У том обрту, власт више не служи праву право постаје средство одржавања привида знања. Последице нису само појединачне грешке. Незнање које се брани влашћу производи конфузију, а онда конфузија постепено прелази у дезинтеграцију правног поретка. Тај процес се додатно учвршћује страхом и додатно се учвршћује кроз суптилне, али снажне механизме опреза и — прилагођавања
Свјесни сопствених ограничења, али неспремни да их признају, па титулари правосудних функција често траже ослонац не у праву већ центрима моћи. Тако настају аутоцензура, повлађивање и одлуке које се не доносе на основу увјерења, већ на основу очекивања.
Право се тада више не тумачи већ нагађа. Свијест о незнању не води ка учењу, већ тражењу заштите. А заштита се купује сировом лојалношћу. Тако се прикривају крхке и уске границе стварног знања умјесто да се проширују. У таквом систему, сумња постаје знак слабости, опасности, пријетња, а сигурност врлина. А у праву је то супротно: сумња је услов разумијевања, а некритичка сигурност први знак грешке. Право није област коначних истина већ трагање за праведним решењем у конкретној ствари. Ко у праву не сумња он га не разумије. Онај ко не разумије није властан да домаши разум и циљ права.
Стога, суштинска права опасност не лежи у самом незнању, већ у незнању које је стекло самопоуздање путем делегације моћи власти да одлучује. Јер када незнање добије форму официјелне пресуде или пак оптужнице, оно више није никаква грешка, некога појединца (error facti vel iuris) већ постаје преображајна системска појава—неправда која се изриче у име права које је створио народ или држава у којој народ живи, што је круна цинизма.
EPILOGUS
Незнање које ћути може се поправити, има изгледа да се докопа знања а и перспективе.
Др Владан С. Бојић: Lex Montenegro – Пореска правда као институционална нужност
Незнање које сумња може се искусити, дијелом и научити. Али незнање које одлучује, које се штити влашћу и храни страхом постаје правило. Када се такво незнање „поткупи“, купац не добија право већ „мачку у џаку“: неупотребљиву одлуку или компромитован процес. А учено зрело правништво, умјесто професионалног задовољства, стиче горак осјећај неминовног пропадања. И тада право више није мјера правде, већ средство њене симулације. Јер најопаснији тренутак за једно друштво није када у њему постоји незнање, већ када незнање стекне самопоуздање, када добије институцију и почне да пресуђује.
Правни систем не може никада елиминисати незнање. Али неспорно може (ако хоће) и мора — спријечити да незнање постане самоуверено и да му се повјери власт. Јер највећа опасност за право није у томе што људи не знају, већ у томе што одлучују као да знају.
Незнању треба одузети форму судске пресуде, је оно више није само error већ постаје судбина, а знамо да судбине, за разлику од грешака, немају увијек прилику за исправку.
Подгорица, 18. март 2026.
