(Бициклисти, лопови знања, шићарџије и остале дрангулије)
Пише: др Владан С. Бојић, адвокат
После есеја о парамецијумима и амебама стигао ми је позив из биологије. Професорска примедба била је кратка и основана:
„А где су ти бичари? Њих си заборавио. А има их толико!“
„Ко ће све то похватати?“ — одговорио сам.
Недуго затим позвао ме је пријатељ из Београда. Поменух му примедбу, а он, уместо да ми помогне да закључим попис, прошири предмет:
„А шта ћемо са стрвинарима?“
Заиста, шта ћемо? А тек паразити? Провео сам потом неколико сати размишљајући о том необичном пропусту: како сам, загледан у једноћелијске мене и прилагођавања, превидео толике развијене облике друштвеног сналажења? Одлучих зато да им посветим наставак. Да их, како се данас свечано каже, учиним видљивим. Мада су многи већ толико видљиви да се од њих једва види ишта друго.
Бичаре сам, признајем, неправедно оставио у зачељу. Њих, који се читавог живота боре за прочеље.
Пре него што наставим, дугујем мало правде природи. Ово није њен родослов. У њој се не напредује од амебе до паразита, па од паразита до стрвинара, као што се код нас напредује од саветника до директора, па од директора до сведока који се ничега не сећа. Овде је реч о људским поступцима и изборима. У једном човеку могу се смењивати сва три обрасца, без конкурса и без измене систематизације. Гравитирају три основна обрасца и њихови рођаци.
Бичари: погон на туђа леђа
У биологији се бичар покреће бичем, а код неких врста његово кретање помаже и прибављању хране. Друштвени сродник ту везу развија у читав животни програм: орган за напредовање истовремено му је и орган за исхрану.
Свуда стиже. На сваком је списку. Присуствује, посредује, договара, испраћа. Док стручњак проучи предмет, бичар је већ проучио ко о предмету одлучује. Један познаје материју, други прилике. У добро уређеном друштву те способности могу да сарађују. У лоше уређеном, познавалац прилика постаје претпостављени познаваоцу материје.
Његова биографија пуна је кретања. Његово дело тешко се проналази.
Увек је био „укључен“, „ангажован“, „на челу“. Када затражите шта је лично урадио, добијете списак места на којима је био. Присуство је претворио у заслугу, близину у значај, а туђу одлуку у доказ сопственог утицаја.
Има изузетно развијен слух. Чује промену тона пре промене политике. Осети да неко губи положај док му још сви честитају. Његова уверења стижу на нову адресу пре званичног пресељења власти.
Зато ретко греши у процени коме треба прићи. Грешке чува за процену шта је исправно.
Хајнрих Ман је у „Поданику“ дао књижевни лик тог савеза покорности и господарења. Дидерих Хеслинг величину позајмљује од власти којој се диви. Њена снага постаје његова храброст, њени противници његови непријатељи. Читалац постепено увиђа колико су тесно везани човекова потреба да се потчини и његова жеља да потчињава.
Фром је у „Бекству од слободе“ исту спону разложио психолошки: ауторитарни карактер привлачи моћ, док га немоћ изазива на презир. Отуд она необична појава да човек који трпи грубост надређеног нема разумевања за подређеног који трпи његову.
У туђој суровости препознаје ауторитет. У туђем отпору — безобразлук.
Чехов је за читаву ту расправу употребио пса.
У „Камелеону“ полицијски надзорник мења однос према уједу зависно од тога коме би пас могао припадати. Вест о могућем генераловом власништву делује снажније од онога што се догодило.
Ујед је исти. Прст је исти. Мења се друштвени положај зуба.
То је тренутак у којем чињеница добија претпостављеног. Пре оцене поступка утврђује се ранг починиоца. Правда застаје док се не провери родослов пса.
Друштвени бичар уме тако да поступа и без пса и без генерала. Довољно му је презиме. Или телефонски позив после којег се у предмету, чудесно, „указују нове околности“.
А највише га узнемирава усправан човек. Не може да одреди коме припада, чиме се купује и зашто не користи прилику да се приклони. Његову самосталност доживљава као прикривену везу са неком још већом силом.
Човек који се никоме не додворава мора, по његовом разумевању света, имати веома јаког заштитника.
Паразити: домаћин плаћа, гост одлучује
Бичар је стигао. Паразит се сместио.
Сада треба уредити трајни однос између туђег рада и сопствене удобности. Домаћин ће производити, плаћати и подносити. Паразит ће објашњавати зашто је његово присуство неопходно.
Друштвени паразит може бити врло запослен. Сазива састанке, тражи извештаје, враћа материјал на дораду. У стању је да читавом тиму попуни радну недељу доказивањем да је и сам потребан.
Његов допринос најчешће се састоји у томе што између посла и онога ко посао уме да уради постави себе.
Тако настаје необичан поредак у којем способан човек мора добити дозволу неспособног да би обавио оно због чега обојица примају плату.
Паразит нарочито воли сложене процедуре које само он тумачи. Ако се посао заврши једноставно, постаје видљиво колико је његово посредовање сувишно. Зато једноставна ствар код њега мора најпре постати сложена, да би је затим, својим изузетним залагањем, учинио могућом.
На крају се захваљују човеку који је уклонио препреку коју је сам поставио.
Ипак, његов највећи успех није у томе што троши домаћина. Успех је када домаћин почне да страхује од његовог одласка.
„Све би стало без њега“, говоре о човеку код којег је све већ застало.
Он зна где је документација. Он има контакте. Он једини разуме поступак који годинама држи непрозирним. Сопствену незаменљивост изградио је пажљивим онемогућавањем свакога ко би могао да га замени.
Тако установа постаје талац своје тобожње узданице.
Ла Боеси је у „Расправи о добровољном ропству“ показао колико се чврсто власт може ослонити на расподељену корист. Око врха окупља се неколицина, испод њих стотине, потом хиљаде. Сваки круг има свој део добити и свој разлог да одржава поредак.
У том распореду послушност добија приход, а приход производи уверење.
Човек временом почне искрено да верује у исправност онога од чега добро живи. У томе је дубља опасност: интерес уме да преуреди савест тако темељно да му лаж више није потребна. Корисник привилегије доживљава њено укидање као неправду. Навика на изузетак прераста у осећање стеченог права.
Питајте га зашто њему припада оно што другима не припада. Одговориће колико дуго то већ има.
Паразитизам достиже зрелост када се сопствени опстанак поистовети са опстанком установе. Тада се критика његовог рада проглашава нападом на струку, питање о трошку ударом на углед, а позив на одговорност покушајем дестабилизације.
Установа му служи као штит. Он њој као трошак.
Најтеже подноси човека који ради добро и без покровитеља. Такав човек, самим постојањем, нарушава пажљиво одржавану представу о томе како се мора. Ако може стручно, чему веза? Ако може јасно, чему посредник? Ако може на време, чему сва она објашњења? Зато се способност ретко напада под њеним именом. Прогласи се недостатком колегијалности.
Вредан човек „намеће темпо“. Самосталан је „својеглав“. Савестан „не разуме околности“. Онај ко одбије да потпише неодбрањиво „није тимски играч“.
И тако се образује тим у којем нико никоме не смета да не ради.
Посебна вештина паразита јесте расподела заменица. Када нешто успе, каже: „Ми смо.“ Када треба примити признање: „Ја сам.“ Када се открије штета: „Они су.“
У три заменице стане читав правилник о одговорности.
А када домаћин почне да слаби, паразит показује бригу која може личити на љубав. Упозорава да установа мора опстати, да се углед мора сачувати, да се поверење не сме изгубити. Све је то тачно. Само што се у тој бризи тешко разазнаје где престаје судбина установе, а почиње страх за сопствену исхрану.
Најлукавији паразит зато пази да домаћина не исцрпи сасвим. Треба оставити довољно снаге онима који раде да би и сутра могли да издржавају оне који распоређују резултате. То се понекад назива рационализацијом: мање руку на послу, исти број руку при расподели.
Домаћин постаје штедљив. Гост задржава апетит.
Стрвинари: храброст после пада
Стрвинар уме да чека. Време које би други утрошили на стварање он улаже у процену туђег краја.
Док је човек моћан, стоји му довољно близу да корист стигне до њега. Када моћ почне да слаби, одмиче се толико постепено да удаљавање може представити као случајност.
Јуче је улазио без најаве. Данас не стиже да узврати позив. Сутра ће објаснити да се заправо никада нису добро познавали.
Први знаци туђег пада буде у њему дирљиву забринутост. Распитује се за здравље, поступак, исход, изгледе. Пита има ли наде. Пажљив слушалац могао би се запитати чему се тачно нада.
Када пад постане известан, наступа доба његове храбрости.
Све је одавно знао. На све је указивао. Много је трпео. Дуго је ћутао „због виших интереса“, који су се, необичном подударношћу, поклапали са његовим.
Сада говори. Гласно, одлучно, без страха. Нарочито без страха: опасност је прошла.
Његова храброст има поуздан услов — да више ништа не ризикује.
Међу најжешћим оптуживачима палог моћника зато се понекад препознају људи који су му најдуже придржавали столицу. Журе да се појаве на страни осуде пре него што неко погледа распоред седења из претходних година.
Накнадним негодовањем настоје да оперу ранију корист.
И ту се открива нешто важније од обичне недоследности. Стрвинар често највише мрзи онога ко га подсећа на сопствену понизност. Пали заштитник постаје непријатан сведок. Видео га је како моли, захваљује, пристаје. Зна цену по којој је некадашња оданост прибављена.
Зато бивши ласкавац понекад прогони жешће од старог противника. Противник има спор са туђим поступцима. Ласкавац би да уклони сведока својих.
Стрвинарство, разуме се, није свака критика палог човека. Одговорност остаје и после губитка положаја. Стрвинар се препознаје по времену буђења савести и по ономе што затим узме.
Увек стиже прекасно да помогне и довољно рано да наследи.
Наслеђује кабинет, контакте, послове, клијенте, утицај. Над пропалом установом држи говор о обнови, док погледом пописује употребљиве остатке. Читаву несрећу преводи на језик прилике.
На туђој рушевини најпре тражи место за своју таблу.
Има и стрвинара угледа. Њима нису потребни имовина и положај. Довољно је да се неко ко је нешто створио оклизне, погреши или буде осумњичен. Тада дотрче да од једног пада направе објашњење читавог живота.
Туђа слабост пружа им краткотрајно осећање сопствене величине. Ако оборе мерило, више не морају да расту.
Тај облик стрвинарства има и публику. Она понекад долази под изговором бриге за истину, а остаје због уживања у призору. Од туђег живота издвоји се најгори тренутак, па се тај тренутак прогласи целим човеком. Све што му је претходило постаје сумњиво; све што би могло уследити унапред је обесмишљено. Стрвинару је коначност пресуде кориснија од тачности. Док постоји могућност да човек устане, постоји и опасност да затражи натраг оно што му се већ дели. Зато му најтеже пада туђи опоравак. Човек се врати, установа оздрави, оптужба се распадне — а он је већ распоредио остатке. Одједном мора да објасни зашто се толико журило са сахраном нечега што још живи.
Природа је према својим стрвинарима била праведнија. Дала им је користан посао: уклањају остатке и враћају материју у кружење живота. Друштвени стрвинар покупи оно што вреди, а трулеж препусти заједници.
Бициклисти — нагон без погона, амбиција без покрића
После ове три слике, пред нас излази бициклиста. У његовом природном држању препознаје се механика читавог поретка.
Леђа савијена, глава приклоњена, ноге притискају надоле. Положај познат свакоме ко је посматрао човека који се пред моћним смањује, а пред немоћним нагло порасте. Исти човек, иста кичма, два држања. Променио се саговорник.
Друштвени бициклиста одлично одржава равнотежу између понизности и осионости. Свако понижење које прими одозго настоји да наплати ниже. Тако се увреда преноси кроз хијерархију, од кабинета до шалтера, док не стигне до некога ко више нема коме да је проследи. На том последњем човеку систем показује сву своју строгост.
Једном сам чуо духовито признање човека који је, говорећи о женама и својим годинама, умео да се насмеје сопственом ограничењу: „Имам нагон, али немам погон.“ Остала ми је та реченица. У њој су се жеља и могућност погледале без увређености.
У јавном животу тај сусрет знатно теже пада. Има људи чија је амбиција одавно прерасла све што умеју, знају и могу. Нагон за положајем снажан, сопствени погон скроман. Или га готово нема. Оно мало покрића развлачи се преко толико великих претензија да кроз њега све прозире.
Сама несразмера још никога не чини ни паразитом ни бичаром. Човек може пожелети више него што тренутно уме, па учити, радити и дорасти својој жељи. Невоља почиње када очекује да му се положај додели одмах, а да разлику између његове жеље и способности свакодневно намирују други.
Такав човек не тражи посао који уме да обави. Тражи место са којег ће распоређивати оне који умеју.
Бичар у њему проналази покровитеља. Паразит обезбеђује туђ рад. Стрвинар чека да се испразни туђе место. „Нагон без погона“ тако пролази кроз сва три поглавља: жеља остаје његова, а средства за њено остварење прибављају се споља.
Зато бициклиста тако добро пристаје овој слици. Пред оним ко га вуче савија леђа; по онима који га носе притиска педале. Он напредује, а они се троше. На крају пута објавиће колико је далеко стигао. Они који су га довезли неће стати на фотографију.
Најопаснији тренутак наступа када позајмљени погон почне да сматра сопственом снагом. Пошто су га слушали, закључи да је знао. Пошто су му отварали врата, поверује да их је заслужио. Пошто је одлучивао, увери се да је био у праву. Положај му постаје доказ способности којом је положај тек требало оправдати.
Свако ко зна више тада му смета двоструко: потребан му је за посао, а опасан за слику о себи. Зато га држи довољно близу да се њиме служи и довољно ниско да га овај не заклони.
С временом и сама установа почиње да личи на ту несразмеру. На врху расту захтеви, испод њих замор. Најспособнији одлазе; они који остану уче да своје знање показују обазриво. Рад се успорава да се ничија величина не би довела у питање.
Амбиција је узела кредит. Туђи живот отплаћује рате.
Онај човек из анегдоте бар је знао шта му недостаје. Друштвени бициклиста свој недостатак проглашава туђом обавезом. И све док има кога да упрегне, не види разлог да се оснажи.
Лопови знања: туђа моћ, сопствена биографија
Посебно место у овој галерији заузимају лопови знања. Они су пронашли најкраћи пут од туђе непроспаване ноћи до сопствене професионалне биографије. Довољно је бити уз некога ко зна, сачекати да заврши, па преузети готово.
Један тражи изворе, проверава, одбацује погрешан траг, враћа се почетку. Ломи се око једне реченице јер зна шта она мора да понесе. Други је затекне довршену. Преузме реченицу, склоп аргумената, распоред мисли, чак и фусноте. Први је до текста стигао кроз проблем. Други до угледа стиже кроз туђ текст.
Све фусноте остану на свом месту. Изостане само она која би показала одакле је преузето све остало.
Овде ваља разликовати ученика од присвајача. Ученик преузету мисао разуме, проверава и надограђује; признаје од кога је учио и постепено постаје самосталан. Присвајач брише порекло резултата, а задржава његов сјај. Њему је потребно да изгледа као да зна, и то одмах.
Не присваја само реченицу. Присваја утисак о способности онога ко ју је написао.
У том смислу „крађа знања“ има један парадокс: готов текст може се однети, али способност да се до њега дође не прелази самим копирањем. Преписивач има одговор док питање остаје исто. Промените чињеницу, померите претпоставку, затражите објашњење — и позајмљена сигурност почне да се осипа.
Зато му је човек који зна потребан и после присвајања. Треба неко да произведе следећи одговор. Он се шлепа уз туђ труд, пуни своје кофере, а временом почне да говори као да је и пут прешао сам.
Чомски је, критикујући ChatGPT односно вештачку интелигенцију у образовању, употребио покудан израз „високотехнолошки плагијат“ и говорио о — избегавању учења („hight-tech plagiarism“, „a way og avoiding learning“. За ову нашу слику довољан је стари, сасвим људски поступак: преузети резултат, прескочити сазнавање и појавити се пред другима као његов творац. За такав поступак одавно нису потребни ни машина ни алгоритам. Потребан је приступ. И одсуство обзира.
Најболније је што се тај приступ често добија поверењем. Неко отвори своју радионицу, покаже како мисли, подели искуство, исправи туђ покушај. Верује да помаже човеку да научи. Тек касније примети да је овај из радионице износио готове предмете и на њих стављао своје име.
Знање се дељењем увећава. Присвајање заслуга, међутим, уништава поверење због којег се знање делило. Оштећени човек следећи пут затвори врата; пред њима може остати управо онај ко би заиста желео да учи.
Тако лопов знања узме више него што је преписао. Узме и део туђе спремности да поново буде великодушан.
Ипак, постоји нешто до чега њихова рука не досеже. Могу да однесу читаве странице, али у покраденом остаје оно из чега су странице настале: образовање, разумевање, искуство, навика да сумња и стрпљење да провери. Могу да присвоје плод. Не могу преписивањем да стекну корен.
Док они присвајају његов јучерашњи одговор, он већ разуме сутрашње питање. Ту настаје растојање које никаква гомила преписаних страница не може да премости. Читаву библиотеку могу да пренесу под своје име, а да у разумевању не добаце ни до чланка ономе кога су покрали.
Покрадени зато може остати без признања, без награде, чак и без места које му припада. Али способност да поново створи остаје у њему. У том простору он је светлосну годину испред: они носе оно што је већ оставио за собом.
Највећи пораз лопова знања јесте што и после успешне крађе мора поново да чека човека кога је покрао.
А његова амбиција најзад добије привидно покриће: туђе дело под сопственим потписом. На рачуну има средстава. Само што уплату није извршио он.
Шићарџије и остале дрангулије
Пре него што затворимо ову галерију, ваља погледати ко наплаћује улазнице. Ту је шићарџија. Он може да ућари од свих претходних, а да се ни у једној улози не задржи дуже него што му корист налаже.
Стрвинар чека пад. Шићарџија уме да заради и на успону. Кад неко успе, наплати близину: одувек га је подржавао, први му је препознао дар. Кад тај исти падне, наплати удаљавање: одавно је упозоравао, само га нико није слушао. У оба случаја стиже са потраживањем.
Туђ успех му је препорука, туђ неуспех прилика, туђ сукоб посредничка провизија. Док други размишљају шта се догодило, он већ рачуна шта му припада. Чак и помирење дочека спреман да наплати своје добре услуге, пошто је претходно обема странама објаснио колико је она друга опасна.
Његова осовина је корист. Око ње се окрећу ставови, пријатељства, одушевљења и разочарања. Уверење које више не доноси ништа уступа место исплативијем. Тај промет назива сазревањем.
Зато шићарџија може да буде и бичар и паразит и стрвинар, да педалира и да преписује. Уме да ућари од туђег подаништва, али и од туђег отпора: једнима обећа приступ моћнима, другима близину храбрима. Све су то за њега повремени послови. Шићар му је стално запослење.
Посебно је вешт када дође време да се неко изложи. Тада уступа првенство. Нека други потпише, нека други иступи, нека други понесе ризик. Ако успеју, појавиће се у првом реду за заслуге. Ако не успеју, објасниће да је од почетка имао резерве. У туђу смелост улаже само онолико колико може да изгуби без последица по себе.
А „остале дрангулије“? То су све оне ситне услуге, намигивања, прећуткивања и промене стране које саме за себе делују безначајно. Тек када се саберу, види се колико је туђег труда потрошено да би неко мало ућарио.
Шићарџија на крају подвуче црту: он је добро прошао. Испод те црте остају људи преко којих је прешао.
Бичар, паразит и стрвинар лако се смењују у истом човеку. Један га уводи у круг моћи, други га у њему издржава, трећи га извлачи када круг почне да се распада.
Док се пење, позива се на амбицију. Док троши, на заслуге. Док напушта и присваја, на реалност.
За сваки поступак постоји пристојна реч. Речник остаје чист и када су руке прљаве.
Највећа победа ових образаца наступа када средина престане да их препознаје као мане. Када се за бескичмењака каже да је прилагодљив, за паразита да је добро позициониран, а за стрвинара да има осећај за тренутак.
Тада млади човек добија лекцију коју му нико није отворено предавао: гледај ко успева.
Може му се годинама говорити о знању, раду и достојанству. Ако свакодневно гледа како напредују њихове супротности, разумеће поруку распореда боље од поруке говора. Друштво своје вредности најискреније саопштава избором људи које награђује.
А пред законом смо, кажемо, сви једнаки. Различити смо по знању, снази, дару, карактеру и имовини; једнакост пред законом управо треба да спречи да те разлике постану дозволе за самовољу. Иста мера мора важити и за онога ко нема никога и за онога ко има све телефоне.
Чим закон почне да препознаје презиме пре поступка, једнакост се сели у свечане говоре. Пред законом су сви, али су неки, изгледа, и иза њега — довољно близу да му шапну како да се примени.
То што једнакост изостаје не укида њен смисао. Укида уверљивост оних који је проглашавају оствареном. Између начела и стварности остаје простор нашег пристајања или отпора.
Па ипак, нико од нас није трајно ослобођен овог испита. Лако је препознати туђе савијање, теже сопствени тренутак у којем смо прећутали зато што нам је одговарало. Лако је осудити паразита, теже признати заслугу човеку чији нам је рад послужио. Лако је презрети стрвинара, теже остати праведан према ономе чији нам пад отвара врата.
Зато ове слике имају смисла само ако понекад послуже и као огледало.
Карактер се проверава у сасвим одређеним приликама: када можемо да понизимо човека без последица; када можемо да присвојимо заслугу без сведока; када можемо да зарадимо на туђој несрећи уз опште одобравање. Ту се одлучује колико смо усправни.
Је ли, онда, то пут: од бичара, преко паразита, до стрвинара? За некога јесте читава каријера. За другога су то знакови поред пута — упозорења на оно што човек може постати када напредовање прогласи највишим циљем, а све остало средством.
Знак нас не ослобађа избора. Само нам отежава да касније кажемо да нисмо знали куда идемо.
А ми који о томе пишемо — постајемо ли и сами само знак поред пута? Можда. Али то „само“ не треба олако изговорити. Знак не може да окрене волан уместо путника. Може да учини кривину видљивом пре него што буде касно.
Разуме се, и писац може пожелети да његов знак постане споменик њему самом. Зато је дужан да се запита да ли читаоцу показује опасност или само место на којем би желео да му се диве. И његова амбиција мора имати покриће у ономе што је видео, промислио и спреман је да примени на себе.
Ако неко после ових редова пажљивије погледа коме се клања, чији рад троши и чему се радује у туђем паду, знак је већ послужио. Не морамо зауставити читав саобраћај да би вредело упозорити на провалију.
После оног професорског позива помислио сам да бичарима дугујем наставак. Сада видим да га још више дугујемо људима који одбијају такав начин живота. Онима који се поклоне из поштовања, напредују сопственим радом и не мењају однос према човеку када му са врата скину плочицу.
Њихов пут уме да буде спорији. Понекад остану без положаја који заслужују, без признања које су стекли, без прилике коју су им други преотели. Али друштво још стоји захваљујући људима који пристају да носе терет, а одбијају да погну кичму. Ко ће све то похватати, рекао сам на самом почетку. За почетак би било довољно да престанемо све то да унапређујемо.
⁂
Друштво своје вредности најискреније саопштава избором људи које награђује.
