Пише: Евангелос Коровинис
Превео са грчког језика: Никола Гачевић, свештеник, теолог
Савремени мислиоци и историчари не прихватају постојање неумитних историјских закона. Неки од њих чак сматрају да је писање историје у својој основи књижевни чин. У прошлости је, међутим, такозвана историјска нужност имала истакнуту улогу у филозофским системима тумачења историје. Та нужност, дјелујући као чинилац „спољашњи“ у односу на сам ток историјских збивања, требало је да замијени Божије дјеловање у историји. На Западу се, пак, често сматрало да и само божанско дјеловање усмјерава историјске догађаје по начелу слијепе нужности.
Многи мислиоци прошлости, дакле, попут Монтескјеа, Хердера, а нарочито Хегела, вјеровали су у постојање историјских закона сличних природним законима. Према Хегелу, на примјер, историја се одвија на темељу рационалних закона, а све што се у њој збива, ма колико страшно и ужасавајуће било, служи логичкој нужности која историју води ка срећном и неминовном исходу — остварењу слободе. И Маркс је историју сагледавао у категоријама које су, у крајњој линији, хегеловске. Тврдио је да ће смјењивање начина производње и класне борбе неминовно довести до бескласног друштва.
Почетком XX вијека Освалд Шпенглер покушао је да објасни историју кроз засебне историје осам основних цивилизација, од којих свака пролази кроз унапријед одређен историјски циклус, при чему никакво људско дјеловање не може зауставити њено пропадање које слиједи након успона и процвата. Након Шпенглера, Арнолд Тојнби покушао је да критички преиспита дјело овог њемачког историчара и филозофа. Упркос томе, и сам је, у крајњој линији, остао вјеран фаталистичком схватању цикличног тока историје својственом Шпенглеровом приступу.
Након ове бујице филозофских тумачења историјских закона као неумитних и сличних природним законима, сазрели су услови за покушај строго научног приступа историји. Карл Густав Хемпел је од 1942. године настојао да разради модел објашњења историје према којем се неки историјски догађај може објаснити уколико се може логички извести из скупа премиса. Те премисе обухватају један или више закона — правилности које важе свуда и увијек, или барем у смислу вјероватноће — као и одређене почетне услове у којима се историјски догађај одиграо. Према овом моделу, објашњење прошлих догађаја, односно одговор на питање зашто су се и како одиграли, има исти логички облик као и предвиђање будућих догађаја. Објашњење прошлости и предвиђање будућности у извјесном су смислу симетрични.
Ова симетрија између објашњења и предвиђања не важи у већини случајева. У стварности, између њих обично постоји асиметрија. Могуће је објаснити нешто што се догодило у прошлости, али није могуће предвидјети да ли ће се и када нешто слично догодити у будућности. Историја се не понавља вјерно и до појединости, јер се мијењају и дјеловање појединачних и колективних субјеката и околности у којима они дјелују.
Настављајући кратак осврт на расправу о законима историје, долазимо до Карла Попера, који је 1957. године у потпуности одбацио постојање закона који управљају историјом, мијешајући, међутим, онтолошке аргументе (закони историје не постоје) са етичким аргументима (закони историје не треба да постоје). Попер је критиковао историјски детерминизам — претпоставку да је ток историје у потпуности и неминовно одређен историјским законима. Међутим, спорно је поистовјећивање детерминизма са самим постојањем извјесних закона. Као што су показале природне науке, постоје недетерминистички системи којима ипак, на одређени начин, управљају закони, најчешће статистички. Уосталом, само када би историја била хаотична, у њој би се могло догодити било шта, без икакве правилности.
Након свега изложеног, најувјерљивијим се чини приступ историји који су предложили Шпенглер и Тојнби, заснован на циклусима процвата и пропадања цивилизација, уколико се, наравно, ослободи својих фаталистичких ограничења. Ваља напоменути да су слична схватања, премда мање обиљежена фатализмом, прије њих изнијели Ђамбатиста Вико (1668–1744) и знаменити арапски мислилац и историчар XIV вијека Ибн Халдун. У сваком случају, треба нагласити да су циклуси процвата и пропадања јасно уочљиви, али да они ипак не одређују неумитно ток историје. У средишту историје налази се субјективни чинилац — појединачни и колективни субјекти и онтологија слободе која их одређује. Никада се не смију заборавити ни Божији промисао ни његово врхунско испуњење: очовјечење Исуса Христа и оснивање Цркве као „соли земљи“ и „свјетлости свијету“. Тројични Бог, својим благим старањем о свијету и историји, усмјерава догађаје ка крајњем циљу — спасењу, али не по начелу слијепе нужности, јер жели да људи буду Његови сарадници и пријатељи.
Превазилажење пропадања и излазак из фаталистичког кружења обично се остварују поновним повезивањем с предањем — вјерским, образовним и политичким. То повезивање није повратак мртвим формама, већ подстицај за динамично самопознање, које може изнова породити смисао живота и омогућити превазилажење историјских беспућа. У историјском току напоредо постоје колективистичке цивилизације и оне усредсређене на појединца, док је цивилизација у чијем је средишту личност веома ријетка. У раздобљима пропадања и пада цивилизација, узрокованих чиниоцима унутар њих самих, јавља се онтолошки нихилизам. Данас се западни цивилизацијски образац усредсређен на појединца, који се проширио на читав свијет, налази у стању опадања и нихилистичког распадања. Нарушавање друштвене кохезије и разградња индивидуалности постали су свакодневна појава.
Хеленство би, када би се пробудило, могло да понуди поновно повезивање са старогрчким насљеђем, у којем се већ назире усмјереност на личност, и са хришћанским насљеђем, у којем је личност непосредно у средишту, како би се зауставило данашње пропадање. Личност превазилази природну нужност и остварује се као слободан однос љубави. У њој се складно сједињују друштвеност и индивидуалност, чиме се превазилази супротстављеност колективизма и усредсређености на појединца.
Извор: Antifono.gr
Извори: 1) A companion to the philosophy of history and historiography. Edited by Aviezer Tucker. Wiley-Blackwell 2009, 2) Два чудовишта и љевица. О пропадању и могућностима његовог заустављања. Теодорос И. Зјакас. Издавачка кућа „Армос“, 2019.
