Пише: Соња Томовић Шундић
Но слика трагичне помијешаности смрти и живота, љубави и забрана, дужности и обавезности у концепту спјева, употпуњује се једним од најзначајнијих мјеста – тужбалицом сестре Батрићеве. Њено самоубиство пред очима главара застрашује присутне, јер није допуштено према наслијеђеном етичком кодексу.
Безимена јунакиња, као и многе друге, одређена родном припадношћу оцу, брату или мужу она представља прекретницу, кулминацију која покреће драмску радњу. Њен болни јецај за мртвим братом Батрићем је подсјетник на акцију снажнији од историјских или логичких аргумената. То је болни вапај несрећне сестре, кукање које има најдубљи значај за емоционално отрежњење колектива. То је пјесма из главе цијела народа. То је глас који у мушкоцентричној култури припада само жени. То је врисак који сви добро разумију, он попут муње гађа равно у срце. То је прастара позоришна изведба у којој се стапају бол и жеђ за осветом, осуђује недопустиво понашање, а покрећу мушкарци на херојска дјела.
Нема сумње, сестра Батићева је једини женски лик, поред бабе из Бара, која је конкретна особа – лице у Горском вијенцу попут многих мушких лица, док се остали женски ликови представљају само кроз визуру или поглед мушкарца.
У свијести мушких припадника заједнице, битно мјесто у традиционалном породичном миљеу, у односу на све друге жене, има сестра. И зато је њена тужаљка за мртвим братом толико снажна и натопљена емоционалним патосом.
Женска тужбалица има важну друштвену функцију, важнију чак и од мушког лелекача да похвали или понизи, истакне све добре особине, понуди синтезу јунаковог живота у краткој форми, пуна је патње. У снажно интонираној сцени Горског вијенца, појава сестре Батрићеве како хода и нариче пољем, исказујући жалост за погинулим братом, за покојником, добија култно значење обреда који врши кохезију и унутрашње сабирање. Сестра Батрићева се служи најфинијом реториком, симболима, метафорама, што демантује тезу о нижем интелектуалном потенцијалу женског створења. Она одиста умије говорити. И својим говором навести слушаоце на акцију. Истовремено њена тужбалица, коју је Његош вјероватно исписао по узору на своју мајку, гласовиту тужбалицу Ивану Пророковић и њене гномички сажете исказе, носи собом и снажан критички тон упућен неодлучним главарима, њиховом оклијевању да предводе акцију. Сестра Батрићева умјешно користи своје право да кроз тужбалицу као једини дозвољени начин ступи на јавну сцену и испровоцира реакцију. Она убојитим ријечима набраја све Батрићеве врлине, истиче бол остарјелог оца Пера, те бабе, сестре, снаха и браће за прерано изгубљеним чланом породице, и оштро осуђује противнике – Турке који су преваром, на нечастан начин смакнули јунака. Њен говор поступно прераста сестринску тугу, постаје апел за свенародни отпор, према невјерницима који су на пријевару посјекли бираног Црногорца. Слиједе описи Батрићеве презгодне појаве, лијепе главе, њене братске дике да би се указало на његову неправедну смрт, а у слушаоцима појачао гњевни револт. У градацији Батрићевих врсних својстава и врлина, несрећна сестра ређа његове могуће друштвене улоге: Да уз цара сједијаше/мудра глава/шћаше царев везир бити/сестри тужној/да код краља сједијаше/мудра глава/мој младико/ђенерал му шћаше бити/моја ружо!
Након збрајања земаљских заслуга Батрићевих и почасти које му по свим особинама прирадају, тужаљка сестре Батрићеве, јер она зна да за срце уједе, иде према драмској кулминацији. Наиме, да може да се разговори са мртвом главом Батрићевом којом су Турци окитили Травник, њена би сестринска бол била умањена: Да пољубум мртву главу/мјесто брата/… нагрдиће красну главу прекрвници. Упућује се порука да мртва глава братовљева, нагрђена и изобличена, као и многих црногорских јунака, укарашава град Травник: јере су их нагрдили невјерници. Затим поставља питање о будућем статусу младе љубе и његове сирочади, најзад помиње патњу старог ђеда Бајка за унуком да би поентирала најснажнијим инструментом за регулацију међуљудских односа, и страхом од оностране санкције – клетвом: Просте твоје љуте ране мој Батрићу ал’ непрости грдни јади/куку роде/е се земља сва истурчи/бог је клео/главари се скаменили/кам им у дом. Сцена се завршава када хероина уграби нож из паса ђеда Бајка и убија се, а он скрхан болом пада поред ње мртав.
На ову сцену се може надовезати однос мајке и сина, Маре и Станише Црнојевић. У Горском вијенцу посебно мјесто има Мара, мајка Станише Црнојевића, која упечатљиво користи традиционални облик – санкције – проклетство: Прокле Мара свог сина Станишу, утолико што је мајчинска клетва усмјерена према прекршиоцу вјерског кодекса, јер је промјена вјере неопростива из угла традиције и очувања идентитета.
Сестра Батрићева је вјеродостојан примјер узвишене љубави, њен морални кодекс садржан је у овој изузетно снажно стилски и језички компонованој тужбалици, том једином начину да се чује глас побуне и непраштања. Тужбалица је легитимни начин женског изражавања у функцији да се превазилази емоционална спутаност и забрана исказивања емоција у јавном простору.
У фокусу тужбалице је освета, заговара се безусловни рат са домаћим непријатељима, позива на право реваншизма увријежено у наслијеђеном обичајном праву. Зато тужбалица у спјеву подстиче ефикасније решавање проблема са непријатељима и оштар одговор.
Њено јавно жаљење мртвог брата има снажно емоционално дејство на слушаоце али и политичку конотацију у складу са борбеном традицијом Црногораца. У херојско-ратничком моделу културе, користећи традиционално средство тужбалице, жена успијева да пробије херметичност патријархалног модела, и избори се за право гласа, осуђујући кукавичлук, издају, пасивност. Жена има дискурзивну моћ. Она може да укори мушку популацију, изриче вриједносне судове о личностима и догађајима, предлаже решења, позива на ратнички поход, што све чини специфично обиљежје црногорског социо-културног контекста. Жена може да мотивише на јуначко дјело, подстрекујући својим емотивним говором разлоге срца, мање имајући у виду рационалне аргументе. С правом рачуна да њени мушки слушаоци доживе катарзу, освијесте бруку и срамоту, неку врсту етике стида. Смрт ове несрећне невјесте која се убила на очиглед свих, више је забољела мушки колектив него и смрт самог Батрића. Зато њене ријечи, превасходно клетва као познати и дејствујући коректив међуљудских односа, добија још увјерљивије значење. Постиже се огроман успјех у правцу покретања акције и испуњења њене потоње жеље за осветом брата-дике, сивога сокола, дивне главе, свим врлинама и јунаштвом обдареним јунаком. Главари се присјећају Батрићеве љепоте, гвоздених очију, дугог перчина, храбрости која је красила овог ванредног изданка Црне Горе, опомињу да је сестринска жртва схватљива, јер не само да се примјерено обичајима оплакује јунак, него оправдано и добровољно бира крајње решење.
Притисак патријархата: Женски ликови у Горском вијенцу – књижевна и друштвена перспектива (први дио)
Судећи по овом случају самоубиство није нужно морални прекршај, већ прије дужност сестре да до крајњих консеквенци исказује своје сестринско пожртвовање, и љубав према умрлима. С друге стране у црногорској патријархалној култури срамота је било убити незаштићену жену, без обзира на реалистичан поглед о стварном положају жене у историјском контексту. У друштву са доминантно патерналистичким принципом жена није била само упућена на кућу и домаће послове, већ и у обављање трговинске размјене, слободно се кретала и била заштићена од било какве увреде или насиља.
Ердељановић објашњава да је у Црној Гори мушко дијете од рођења било повлаштено у окриљу породице, чувано за ратне подвиге и јунаштво. Иако је приватна сфера иманентно својствена женама, рад на земљи и снадбијевање различитим порепштинама, она је била потпуно безбједна ван куће. Сматрало се великом срамотом да неко повриједи жену која се слободно креће изван сопственог дома, док је глава породице био обавезан да се освети уколико би дошло до неког прекршаја, јер је свако женско чељаде имало велику заштиту изван куће. Притом, оне су биле заштићене патријархалним васпитањем, према чему се узимало да је срамота за сваког Црногорца да врши насиље над незаштићеним створењима.
Извор: Вијести
