Уторак, 5 мај 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Слика и тон

Драгана Кањевац: Два филма о НАТО бомбардовању 1999: Он крстари, ја крстарим, 78 дана

Журнал
Published: 24. март, 2025.
Share
Фото: РТС ОКО
SHARE

Пише: Драгана Кањевац

Сви који су доживели НАТО бомбардовање 1999. имају свој пртљаг успомена. Неки су ишли у склоништа, неки су се веселили и лумповали, мало из ината, мало да победе страх. Људи су били солидарни, љубазнији него иначе. Породице су се удруживале и живеле у привременим комунама, а било је оних који су спас пронашли у бежанији у Будимпешту или по родним селима.

Било је то време аналогних видео-камера, аматерски камкордери били су доступнији људима. Није било друштвених мрежа ни Јутјуба за дељење снимака. Интернет веза ишла је преко фиксног телефона, са карактеристичним звуком када се, и ако се, коначно улогујете. Радио програм је доминирао. Телевизија је произвела звезде и антизвезде тог времена. Аврам Израел из Градског центра за обавештавање био нам је и отац и мајка: „Пажња, пажња ваздушна опасност за Београд! Отворите прозоре, спустите ролетне, искључите електричну енергију, угасите плин и са собом понесите припремљене ствари“, гласила је мантра.

Увече нас је чекао Мики са ТВ Палме и његове проповеди са оловком у руци, усмерене ка НАТО главешинама, и одјавом: „Ако дођете, нећете се вратити.“

У то време произведен је и кућни документарац „Он крстари, ја крстарим“, интимни дневник бомбардовања који се дешава у београдском насељу Жарково.

Јел бомбардују код вас?

Аутори су Александар Јанковић и Марко Чворовић, који су позајмили VHS камеру желећи да праве филм о жарковачким бескућницима. Како се бомбардовање приближавало, одлучили су да промене тему. Од најаве „интервенције“ (како је Си-Ен-Ен називао сипање бомби по нама), бележили су своју породицу, комшилук, локалне пијанце. Настало је аутентично сведочанство које је могло и да се назове „НАТО против моје улице“, како наводи Јанковић.

Филм почиње сценом са терасе, камера се тресе, у предњем плану конопац са рубљем и штипаљкама, а у позадини експлозије. У том тренутку нико не зна ни шта се збива, ни одакле потиче, али да грува – грува. Потом следи јутро и легендарна изјава локалног пијанца који на питање да ли се уплашио, одговара, благо се њишући: „Ја? Како могу? Он крстари, ја крстарим.“

По изјави овог алко-зен-мајстора балансирања под ваздушним ударима – филм је и добио наслов.

На дан почетка бомбардовања, аутори питају комшије кад ће бомбардовање. „Какво бомбардовање“, кажу, „и ако буде нешто то ће они да истресу у море…“

Расположење на улици је на нивоу. Ређају се теорије о Клинтону и Моники Левински, подржава се Слободан Милошевић, којег и видимо на ТВ екрану у обраћању поводом одбијања уласка страних трупа у СР Југославију.

Са мраком сирене за ваздушну опасност злокобно крећу да завијају. Метеж у кући, сестра плаче, тражи се кључ тетка Надиног стана, слуша се радио и пуши се, много.

Напољу се скупља друштванце: ко се уплашио а ко није. Неки негодују што се ситуација снима, неко пита камермана иде ли то уживо. Креће грување, аларм једног  аутомобила се укључио, опште псовање Зокија да угаси тај аларм више.

Црни хумор у реалном времену.

Екипа на улици загрејана, гледају се бомбе као ватромет, пије се пиво, један комшија каже да нема бомбардовања, најпијанији се радује и обавештава да смо оборила два комада… Општи циркус.

Бежанија у склоништа, ујутру преслишавање где су и шта гађали. Ту је и ортак који стално спава, баба седи поред телефона и секира се, али је и уједно најприбранија. Са њеном изјавом се овај филм и завршава: „Прошло је бомбардовање али није дошао мир.“

78 дана

Играни филм „78 дана“ (2024) младе ауторке Емилије Гашић бави се истом темом и донекле на сличан начин. Филм је сниман популарном кућном технологијом тог времена – аналогним HI-8 камерама.

Родитељи са три ћерке одлазе на село током бомбардовања. Девојчице видео камером снимају шта се дешава око њих. Све изгледа потпуно документарно. Да нема професионалних глумаца у улози родитеља (Јелена Ђокић и Горан Богдан) заклели бисте се да се ради о кућном видеу.

Глумачки стуб чине три ћерке различитог узраста, које и снимају себе и околину: мало се играју, гледају Касандру, мало се досађују, лепе прозоре траком не би ли се заштитили од детонација. Тата бива мобилисан, мама је ван себе а девојчице живе свој живот у новим околностима – има и заљубљивања и љубоморе, свега има у њиховом младом и невином свету док падају бомбе око њих.

Нема патетике у филму али има животности и хумора. И трагике. Најмлађа ћерка, мала Тијана „одувала“ је професионалне глумце својом упечатљивошћу и харизмом. Гостујући на телевизији изјавила је да би волела да снима и даље, али само  овакве филмове „а не оне досадне“.

Јелена Ђокић, која у филму игра мајку, изјавила је да се трудила да се уклопи у начин на који девојчице играју, да својом глумом не наруши аутентичност приче.

Све ово допринело је да филм има успешан фестивалски и биоскопски живот, вишеструко је награђиван у земљи и иностранству.

Више од документарности

Ови филмови потврђују изреку која се приписује француском редитељу Жан Лик Годару – да је сваки играни филм онолико добар колико је документаран, а да је документарни филм онолико добар колико је играни.

Исцељујући ефекат ових филмова тиче се оживљених сећања на један трауматичан период наше земље који смо многи од нас потиснули. Политички гледано – са разних страна нам је предочено да смо све то и заслужили, да није било страшно као на другим местима, да немамо право на трауму.

Интимни погледи на бомбардовање као што су „78 дана“ и „Он крстари, ја крстарим“ враћају нам то право. И подсећају да ниједно људско биће није заслужило да буде мета бомби. Без обзира каква се политика води у име конкретних, живих људи.

Извор: РТС ОКО

TAGGED:бомбардовањеДрагана КањевацНАТОРТС ОКОфилм
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Митра Рељић: Светла Субота 1999
Next Article Лука Филиповић: Солидарност, последњи гамбит и крај историје охлократија

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Биће на крају да су Црну Гору бомбардовали Срби

Телеграм саучешћа који је Мило Ђукановић упутио породици Медлин Олбрајт делује гротескно. Немојмо се чудити…

By Журнал

Инжењер проглашен кривим за највеђу крађу података ЦИА

Њујорк - Бивши софтверски инжењер америчке Централне обавештајне агенције Џошуа Шулте проглашен је кривим за највећу…

By Журнал

Јаков тресао гору, а шта ће да се роди ?

Пише: Филип Драговић Иако је 15% људи који су гласали провладине странке прије 2 године,…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Слика и тон

Радиовизија: Говори Десанка Максимовић, (ВИДЕО)

By Журнал
Слика и тон

Вече посвећено Цветку Лаиновићу: Отворена изложба „Између линија“ у Ректорату Универзитета Црне Горе

By Журнал
Слика и тон

Милош Лалатовић: Џексон Полок, кад је умјетност била игра

By Журнал
Десетерац

Никола Алексић: Зашто је Тин Ујевић у Београду ухапшен пошто су га у кафани питали за кога ће на предстојећим изборима да гласа

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?