Пише: Јелена Благојевић
Филм „Сентиментал Валуе“ Јоахима Трира говори о томе да је дар могућ само уколико измиче економији размене. Другим речима дар подразумева да дајемо оно што немамо. Оно што није наше. Шта то значи?
Укратко, за оне који филм још нису гледали, Sentimental Value (Режија Joachim Trier. Сценарио Joachim Trier, Eskil Vogt; Норвешка, 2024.) прати поновни сусрет оца и његових одраслих ћерки. Отац, филмски редитељ, након дугог одсуства покушава да поново ступи у однос са породицом, али и да оживи своју филмску каријеру. Ћерке се у однос са оцем враћају из различитих позиција, једна са дистанце и прекида, друга из близине и континуитета. Ипак, обе остају везане за исти породични распоред у којем су улоге одавно додељене а искуства никада доречена. Породична кућа у којој се сусрет одвија постаје важна као место на којем се историја породице одиграва. Ипак, то није некаква прича која се може испричати, више је реч о томе да осликава структуру односа која и даље обликује садашњост. Прича о породичној кући није прича о простору, већ о присуству. Кућа је у овом случају оно што памти, реагује, трпи.
Овај почетак одмах поставља онтолошки оквир филма: ствари нису неутралне, простори нису празни, а живот се не појављује без начина на који је инсцениран, постављен на сцену. Кућа је жива јер је позорница. Не зато што осећа, већ зато што омогућава појављивање и одигравање догађаја, односа, улога. Она не сведочи само о ономе што се десило, већ успоставља распоред у којем се то што се десило може понављати. Ко говори, ко ћути, ко носи терет, ко остаје. Породица је у том смислу театар живота – место на којем се идентитети не бирају, већ додељују, на којем искуства не само да се живе, него се и изводе, одигравају, често без свести о томе да би могла бити изведена другачије.
Вишак прошлости
Сентиментална вредност из наслова овог филма не упућује на емотивну приврженост, нити на топлину сећања, већ на везаност за одређену сцену – за улогу, за распоред, за начин појављивања прошлости. Сентиментално овде није вишак емоције, већ вишак прошлости. Оне која је остала заробљена као траума, која није могла постати искуство. Нешто има сентименталну вредност онда када се не може одбацити, премда се не може ни интегрисати. Другим речима, када више није активно присутно, али наставља да управља садашњошћу. То је облик везаности који не производи однос.
Ово је филм о театричности живота.
Овде вреди дискретно подсетити на увид Семјуела Вебера, наиме да појам театричности не означава лаж или неаутентичност, већ услов појављивања нечега. Оно што се не може поставити, поновити или извести у некој форми, не може постати искуство. Без дистанце, без померања – без онога што Вебер назива измештањем – не постоји реалност, већ само преплављеност. Сентиментална вредност настаје управо тамо где је то измештање блокирано. Где се сцена понавља, али се не премешта, не мења место. Где се траума стално игра, али никада не добија дистанцу која би јој омогућила да постане искуство, а не судбина. На тај начин повреда престаје да буде догађај и постаје улога.
Измештања
Није реч о крају који затвара причу, већ о крају коју мења режим појављивања. Више се не питамо шта се догодило, него како оно што се догодило може да се појави другачије. Не да би било лепше, већ да би било могуће. Све се, на крају, сабија у један очев гест. Гест који се лако чита као искупљење, али је ризичнији од тога, то је чин у којем се љубав појављује као дар. Дар је, у деридијанском смислу, могућ само уколико измиче економији размене, другим речима, дар подразумева да дајемо оно што немамо. Оно што није наше. Очев гест управо то чини. Он не нуди истину о прошлости и не покушава да је исправи. Он уводи измештање, тачније, искуство премешта у други режим појављивања.
Траума се више не јавља као апсолутна непосредност, већ као нешто што може да се изведе, понови и подели. То измештање не производи лаж. Оно производи реалност.
У том смислу, реалност у овом филму није оно што се догодило, већ оно што се може изводити, а да, притом, не разори живот. Реалност није дата унапред; она се конституише у размаку, у дистанци, у понављању које није идентично.
Завршни чин филма састоји се у очевом гесту који долази касно и без спектакла. Он не нуди објашњење, не изговара исповест, не тражи опроштај. Не покушава да објасни прошлост, већ омогућава другачији однос према тој прошлости. Он ћерки не нуди ново значење онога што се догодило, већ могућност да сопствено искуство поново сусретне у другачијем режиму – са дистанцом која не брише бол, али га чини подношљивим.
Дар љубави
Дар љубави у филму није усмерен ка помирењу, нити ка „затварању“ породичне приче. Он је упућен као могућност ослобађања од једне једине верзије себе. Отац јој не даје истину, јер истина не би променила ништа. Он даје оно што нема право да поседује, али може да понуди – време, размак, нову сцену у којој прошлост више не мора да буде апсолутна.
Зато је крај филма тих. Без катарзе. Без затварања. Као и кућа с почетка филма, сцена остаје отворена – само што сада више није једина која је замислива.
Ако је реалност оно што може бити, онда љубав у Sentimental Value допушта да се не остане заробљен у ономе што јесмо. И то не нужно зато да бисмо постао неко други, већ зато да оно што нам се десило не би заувек одређивало границе нашег постојања.
У том смислу, љубав не потврђује идентитет, него га размиче. Не учвршћује истину, него јој одузима насилну коначност. Љубав, дакле, не поправља прошлост већ ствара услове да прошлост не буде судбина. И управо ту, у том тихом измештању сцене и реалног, филм налази свој крај – не као разрешење, већ као могућност да живот, иако рањен остане живљив.
Извор: Време
