Емигранти су исељеници, а имигранти усељеници. Ововековни новоговор је сеобнике између две земље назвао мигранти. Имају и Међународни дан миграната – 18. децембар. Али немају завичај. Једном сам био један од њих.
Пре пола века нису постојали мигранти. Бар ја тада нисам чуо за њих. Али до дечјих ушију је долазила злокобна реч „емиграција“. Њу су у пола гласа изговарали гастарбајтери, означавајући тако оне мрачне типове, који су се угнездили тамо негде на западу, те пресрећу поштене југословенске раднике нудећи им да и они постану непријатељи своје земље.
Дакле, са становишта пијаних гастарбајтерских прича, емигранти су били наш политички олош који једном побегао тамо да нас отуд мрзи. Срећа те су у тим причама наши људи у туђини том емигрантском олошу увек показивали зубе, па и мишиће.
Емигранти, имигранти, мигранти
Реч имигрант, очито у рођачком односу са речи емигрант, до моје свести допрла је једног јутра када је водитељ на радију најавио ствар Лед Цепелина – Immigrant song.
Волео сам ту енергичну ствар са њиховог трећег албума. Много касније прочитао сам да су „Цепелини“ направили ту ствар после концерта на Исланду и заправо певали о Викинзима који веслају према британским острвима да их покоре. То су били ти „усељеници“ – Одинови ратници без милости.
Земља из које се човек исељава у њему види емигранта – исељеника. А земља у коју се досељава види га као имигранта – досељеника.
Човек који се креће између те две тачке у планетарном новоговору добио је назив „мигрант“. Између познате несреће (да остане) и непознате несреће (да оде) мигрант бира ону другу, непознату. Наша реч би према тој аналогији морала гласити „сељеник“. Ако искористимо песничку слободу те кретање милиона људи на планети назовемо сеобама, онда су ти људи – сеобници. Појединачне селидбе из стана у стан људе чине селидбеницима.
Као млад човек имао сам углавном књижевни приступ теми. Почетком деведесетих постао сам и ја честица у избегличком таласу са Балкана, постао сам собник. Касније, када сам се селио сам, без епске позадине стотина хиљада несрећника, моје селидбе из града у град, из земље у земљу направиле су од мене селидбеника.
Стигавши у Немачку, преко ноћи сам постао неко други – у очима домицилних људи у Баварској видео сам себе најпре као туђина а онда као странца. То свакако није пријатно искуство, али је корисно.
Туђин постаје стран
Туђин није неко ко дође и оде, већ неко ко дође и остане, каже Георг Зимел у својој „Социологији“ из 1908. Моје искуство потпуно потврђује овај налаз. У Вангену, варошици надомак Боденског језера, у пуној сезони је много туриста. Варош изгледа као град из Дизнијеве бајке, од старих бедема који окружују град, до вишеспратних „скелетних кућа“ са укрштеним гредама на фасадама и градским капијама са кулама. Ту је и планинска река која тече поред зидина. Доселио сам се у касно лето. Људи у продавницама и пекарама били су широко осмехнути. Када је дошла јесен, а они схватили да нисам туриста, да ћу остати са њима, њихова лица су постала званична, погледи неповерљиви. Постао сам им стран.
Странац је туђин који је постигао одређен степен блискости са домаћим становништвом. Успостављањем трајног контакта са окружењем придошлица више није ванземаљац. Људи у њему препознају биће које припада домаћој свакодневници али је искључено из ритуалног симулирања домицилне заједнице, односно нације. Туђин остаје туђ, али странац се кад-тад претвори у пријатеља или непријатеља.
Да би разумео правила игре заједнице у коју је стигао, странац је присиљен да аналитички доведе у питање све аспекте живота са којим је суочен. Да би умео да пита, мора научити језик. Узимајући учешћа у домицилним комуникационим играма он бива препознат као странац и то не толико на основу страног акцента колико на основу потребе да се стално распитује о смислу правила игре. Он је попут детета, мора расклопити механизам, да би схватио чему служи.
Подсетимо да су европски средњовековни владари својим синовима доводили врхунске учитеље из иностранства. Зашто? Зато што страни интелект може оштроумније рашчинити датост од домаћег, којем недостаје дистанца. Онај ко жели паметног престолонаследника мора му на време довести страног учитеља, не би ли му овај објаснио земљу којом ће једном владати.
Убрзавање рада аналитичког ума странца није једини позитивни аспект његове маргиналности. Он је биће које више није тамо а још није стигло овде.Његова га еквидистанца према обе културно-језичке дестинације готово неумитно води космополитским убеђењима. Управо та особина понекад изазива нелагоду код староседелаца. Ко стално поставља неочекивана питања о стварима које се разумеју саме по себи излаже се ризику да наиђе на неразумевање.
Струкурална туђост
Структурална туђост је појам којим је немачки социолог Армин Насеи означио стање савременог човека и његовог друштва. Безавичајност је масовна појава чак и код оних који од рођења нису мрднули из свог села, јер велики, алави свет све тоталније и агресивније, симболично-медијски али и реалним механизмима моћи, пенетрира у сваки кутак човечанства са ведром глобализационом поруком да на овој планети нико није или ускоро неће бити код куће. Људи углавном доживљавају странца који дође међу њих као весника те злокобне поруке. Насеи је реакцију на појављивање туђина назвао “парадокс странца”.
Парадоксално је то што нам је он туђ, објективно не знамо ништа о том људском бићу. Али мислимо да знамо све, јер му приписујемо низ особина из резервоара сопствених предрасуда. Тако наша негативна емоција стабилизује “знање” које није знање. Још један парадокс спомиње немачки социолог – парадокс видљивости. Једна особина странца – најчешће боја коже или начин облачења – узима се као знак за све остале особине које се приписују непознатом човеку.
Парадокс привилегованог странца
Како ови механизми делују осетио сам на сопственој кожи, видео безброј пута у свакодневном животу. Овим парадоксима додао бих још један – парадокс привилегованог странца.
Познавао сам човека – растао је у истој босанској касаби као и ја – који је из Холандије, где се обрео као ратни избеглица, позивао на линч блискоисточних миграната на Балканској рути. Питао сам га да ли зна шта би се десило њему, да је већинско друштво у којем је нашао уточиште тада када је он био на дну ланца исхране, размишљало и деловало попут њега сада. Реаговао је агресивно. Иза његових тирада крило се нешто, чега није био потпуно свестан – чисти расизам. Он је својевремено “заслужио” помоћ, али ови људи је не заслужују, јер су “ружни, прљави и зли”.
Слично је реаговао господин из Рурске области, који је пензију зарадио у немачкој штампарији. Био је активан у српским клубовима, радо је учествовао у организацијама књижевних вечери и концерата. Његов гастарбајтерски стаж му није смекшао душу. Када су избеглице из Сирије почеле стизати у Немачку, почео је говорити као немачки екстремни десничар. И у његовом случају парадокс је више него очигледан. Да већина људи у земљи мисли као он – не би надрљали само блискоисточни мигранти већ и сви људи страног порекла попут њега.
Пошто сам деведесетих неко време провео са људима из стотинак земаља света, радећи у Немачкој све и свашта, немам илузију коју често има образована средња класа склона идеализовању мултикултуре. И странци са собом у пртљагу доносе предрасуде. Једни о другима, као и о људима међу којима су се обрели. Али елементарна пристојност захтева хумано третирање свакога, нарочито ако имате искуство немоћи – то је основно искуство сваког странца суоченог са новом земљом. Ова два човека, некадашњи избеглица и некадашњи гастарбајтер, своје давно искуство немоћи нису претворили у солидарност већ у својеврсну бахатост према онима који су у сличној ситуацији као и они пре неколико деценија.
Странац код куће
Да се вратим почетку мог размишљања о миграцији – емиграцији и имиграцији. Гастарбајтери су „гостујући радници”. И они су једнако сеобници као и они момци са Оријента које у Београду срећемо у сенци споменика Стефану Немањи или на путу Каменичком ка Зелењаку. Не само они, већ и политички емигранти, стручни имигранти, ратне избеглице, сви су они пошли на путовање на које људско биће има право.
Размислим ли о сопственој породици, видећу у њој кретање у последња два века. Отац моје баке по мајци је Италијан из Сења, који се скрасио у Загребу. Његова жена је била из Корушке. Моја бака се удала за деда који је у Загреб дошао из Србије да студира ветерину. Њихове биографије су окончане у светском рату – умрли су у Ћуприји. Остало је њихово дете, моја мајка, да постане учитељица и промени петнаестак адреса у Србији, да би се скрасила у Босни. Тамо је и сахрањена. Очево прво велико путовање из Црне Горе било је за Маутхаузен. Шта су искуства туђине спрам ултимативног искуства логора? Он је сахрањен изнад Лима.
Наставио сам номадску традицију, променио сам неколико држава, петнаестак градова и тридесетак адреса. Мој син их за сада сакупио десет. Селидбеници и сеобници.
Интересантно је да ми је син као и милиони друге деце рођене у Немачкој у статистикама заведен као „особа са мигрантском позадином”, иако му је мајка Немица. Ја сам та „позадина”.
Армин Насеи је једном забележио да је странствовање претпоставка мишљења.То је утешно, пошто сам једном био код куће у страној земљи, а сада живим као странац у земљи свога рођења.
Драгослав Дедовић
Извор: Дојче Веле
