Пише: Зоран Јанковић
Недавно је, а поводом 25. рођендана тог планетарно популарног хита, додуше на бис, пукла брука у вези са филмом Вештица из Блера – наиме, троје главних глумаца поновило је оптужбе/јадиковке да су махинацијама продуцената, а посебно каснијих власника права, закинути за озбиљан новац од тог филма који је уз буџет од само неколико десетина хиљада америчких долара зарадио чак четврт милијарде исте валуте, те да су за свој труд и допринос добили практично џепарац. То нека остане еснафска мука, а ми можемо да се подсетимо следећег на тему тог филма: премда то није био први хорор уз који би с пуним правом могла и требало да иде под одредница found footage (пронађен снимак) – јер први филм тог јефтинијег али у исти мах захтевнијег израза свакако је Деодатов Cannibal Holocaust – Вештица из Блера јесте филм који је темељно редефинисао понајпре жанр у оквиру ког је настао и у склопу ког се и даље шепури као једно од превратничких дела. Приликом једног од ранијих јубилеја, редитељи тог филма Мерик и Санчез истакли су да је тај израз, осим што је био скромна пречица да се тај филм уопште и деси, био и најподеснији, а да је свеукупна естетика (POV, то јест point of view – тачка гледишта, угођај кућног видеа, дрхтурава камера са рамена, синкопична монтажа, lo-fi као кључна естетска парадигма, VHS веризам), у ствари, била најприкладније рухо за ту причу са микрозаплетом, а са општим циљем да се на велика платна пренесе ужас опстанка у неусловима.
Овде се стиже до повезнице са биоскопским новитетом од овог четвртка и истинским чудом од филма, и то не само мерено аршинима за овдашње прегаоце и њихова филмска достигнућа; филм 78 дана представља целовечерњи играни првенац младе српске редитељке (делимично образоване и у САД, тој и даље престоници found footage израза) Емилије Гашић (1991), у том случају очито надахнуте и мотивисане личним успоменама и траумама из формативног периода. И овде, налик горепомињаном класику потпуно различитог жанровског и осталог устројства, имамо рудиментаран заплет – три малодобне сестре у сеоској кући, са већ израженом страшћу ка тој играрији, а након очеве мобилизације, бележе своју и породичну свакодневицу током наречених 78 дана НАТО агресије на Србију и Црну Гору. У погледу третмана обичног и стварносног, овај филм Емилије Гашић чини компатибилну целину са Ђорђевићевим За данас толико, у смислу да свакодневни живот, уз подоста празног хода, неузбудљивих сегмената, излишних надгорњавања и убеђивања па и ехолалија у једном обичном, а овде не нужно мирнодопском дану, има бити изведен пред око камере (а онда и гледаоца-намерника) у свој својој једноставности, недоречености, каткад и профаности, а да то ипак не буде тек пука романтизација и објективизација нечега у чему узбуђења и узбудљивости обично нема ни у траговима. Једноставно, слично Ђорђевићу из исте ове календарске и кинематографске године, Емилија Гашић кроз 78 дана настоји да фокусом на обично из живота незнатних цивила изнађе филмски еквивалент оној тихој и тананој лепоти живљења, неретко потпуно скрајнутој а посебно стигматизованој у филму у друштвима (површних и све површнијих и онда и још површнијих) спектакала. Дакле, и 78 дана, али у другом стилу и маниру, поврх свега осталог, себе намеће и као својеврсно љубавно писмо упућено на повише адреса, односно надахнућа – натуралистичком филмском изразу, породичној блискости и топлини, филму као једном од појавних видова интимних и јасно интимистички интонираних дневничких записа, али и оруђу у сталној борби против заборава, и на микро и на макронивоима.
Овде долази до разилажења између та два филма, и, наравно, добро је што је тако, и то не само стога што је упитно колико овде има чак и верзиранијих филмофила са до те мере изграђеним укусом да појме и умеју да цене тај некако увек елузиван спој недвојбеног артхаус профила и сасвим оправданог порива да се истовремено створи и довољно комуникативан (и, дабоме, емотиван) филм, лишен и најблеђег цинизма, цинизма према причи, идејном устројству те исте приче, њеним актерима, а на концу и цинизма према претпостављеном или пак реалном гледаоцу.
Дакле, 78 дана овде ступа на својеврсно минско поље по питању изабране форме, али на крају излази као победник из већег броја битака које је ваљало извојевати на том дугом и неизвесном путу ка циљаној естетизацији атипичнијег вида. Конкретније, ауторка 78 дана одважно се одлучила да читав филм, и то крајње консеквентно и надасве артикулисано, спроведе у дело у форми поменутог обрасца званог found footage, односно у маниру VHS технике, која је, ако треба подсећати на то, и даље била најдоступнија и најдоминантнија форма у “епохи” у којој се збива радња овог филма. Овде је канда неопходно прецизирати да се, изузмемо ли Вештицу из Блера и тек нешто хитрих “епигона”, found footage ретко јавља као свеобухватан приступ целим током филма, него је махом повремени украс или ексцес. Разлог је једноставан – тешко је створити убедљиву ситуацију у којој би се актери приче непрекидно снимали, исповедали и ступали у интеракцију испред камере која не мора нужно бити прикривена, а ту је, као покрупан камен спотицања и мимо јефтиније продукције барем крајем прошлог века, и техничка захтевност тог приступа у континуитету.
Добра вест је што су Емилија Гашић и екипа јуначки изашли из тог мегдана са самонаметнутом формом; тај оквир интимног и интимистички обојеног породичног дневника овде збиља ради у корист и приче и пројектоване атмосфере, а наоко обична прича о обичним људима, а понајпре малим или младим и свакако нежним душама које морају да битишу и носе се чак и са ефемерностима свакодневног живота, у 78 дана дефинитивно функционише и као ода помало затуреној лепоти сведености, у чијем је средишту и срцу и даље учинковити натурализам. Осим тога, ауторка успева да створи упечатљиву а веристички постављену илузију породичне блискости (укључујући ту залудне али неизбежне сукобе око тривијалности), где посебно треба честитати нехињеном глумачком шарму и нерву четири девојчице чије згоде и тренутке доколице махом и пратимо будним оком те љубопитиве и неуморне кућне камере, док равнотежу сасвим прикладно и ненаметљиво одржава искуснији део глумачке поделе (Јелена Ђокић, Горан Богдан, Павле Чемерикић).
Међутим, тај изабран естетски и стилски оквир, са којим је ауторка делимично успешно изашла на крај, ипак је био и снажна препрека да се ова живописна и уверљива цртица из димензије свакидашњег додатно размахне у аспекту емоционалне потентности. Или је у тој равни избор Емилије Гашић био тврдокорнији вид такозваног анндерстејтемента, тј. циљане суздржаности? Што се идеологије пак тиче, од ње ионако нема бекства, баш као ни пред фатумом који ће се и при крају ове филмске приче очитати у свој својој непоколебљивој арбитрарности, и у тој се димензији значења аутори овог филмског остварења држе свесне и хладнокрвне дискретности – контекст је имплицитно дат а ипак истовремено кристално јасан, те у жижи остаје оно што је, премда начелно општеместашко, почесто и безочно скрајнуто, а то је историја приватних живота, овде у брижном и правовременом загрљају VHS камере.
И када куцне час да онај метафорични кантар покаже што прецизнију меру достигнућа и домета, 78 дана бива врло, врло добар млад и храбар филм, подвиг који то збиља јесте, и на крају ове закључне похвале – и довољно сугестиван наговештај, ако кисметске правде буде (јер занат је већ ту), једне озбиљне ауторске каријере, неспорно вредне праћења.
Извор: Време
