Пише: др Радослав Т. Станишић
Улица је прича о љубави и љубомори у циркусу, са главним ликовима: снагатором Зампаном (Ентони Квин) и њежном Џелзомином (Фелинијева супруга Ђулијета Масина). Живот у циркусу је омиљена Фелинијева тема, знајући да је са дванаест година желио да се придружи јадном циркусу, али су га карабињери вратили кући. Када је већ изгледало да су неореалистичке идеје изгубиле сву своју животну садржину — појавио се поета филмског језика, Федерико Фелини филмом Улица као реквијемом тог времена. У поређењу са многим неореалистичким филмовима — Улица је повратак човјека!
Фелини стога не приказује трагедију слабог и немоћног него јаког и непокорног, а то је управо оно што импресионира и говори више о стварности. На изглед Зампано је необично робусан, готово недодирљив и често одаје утисак човјека који је испуњен грубошћу и потпуно лишен сваког осјећања. Али, Фелини га чини истовремено помало замишљеним и тако открива да је то маска коју му је живот чергара наметнуо. Камера радо истиче његову необичну физичку снагу, представља га скоро као дива који по сунцу и невремену разбија ланце демонстрирајући необуздану људску снагу. Труди се да буде упечатљив и у другим циркуским вјештинама, али је све то јадно и сасвим понижавајуће. Тај јад и биједа су присутни свуда гдје се он појављује а посебно у првој сцени филма када купује малољетну и недозрелу дјевојку Џелзомину. Потребан му је неко да придржава шешир и скупља прилоге, и у тој трговини даје њеној породици десет хиљада лира. Све је веома потресно, са пуно плача, збуњености и опорости да и сам Зампано додаје дјеци још коју пару, показијући да и ‘грубијан’ има срце. Џелзомина неодољиво подсјећа на Чаплина, гестакулацијом, ходом и крупним изражајним очима. Зампано користи танки прутић по ногама, сваки пут кад Џелзомина погрјијеши у начину најаве његове циркуске тачке. А она реагује као дијете које је узело бонбону без мајчиног одобрења. Али, исто тако стичемо утисак да се Џелзомина први пут у свом животу најела с њим у кафани. Џелзомину је у почетку и забављала ова скитња и ти наступи, али — како је реалност све грубља она показује своја осјећања разочараности, повлачи се у себе и инстинктивно жели да побјегне. Фелини бјежи од сентименталности и стога се не задржава много на тим психолошким реакцијама. Зампано Џелзомину не посматра као жену, већ из кафане излази са локалном проститутком Росоом, а њу оставља на улици да дочека јутро, којом се шетају бескућници и лијепи црни коњ као метафарора живота. Своје тачке игре и плеса изводе и на свадбама у окружењу гусака, патака, свиња, ове сцене су касније отворено цитиране од редитеља различитих генерација. Њену дубоку потиштеност Зампано не примјећује, он у њој не види она дивна и чедна осјећања, која се иза те помало кловновске маске, покаткад искажу у бљеску — зато га напушта. Зампано је проналази у граду, она не жели да иде с њим, на силу је убацује на приколицу и одлазе да се прикључе локалном циркусу у којем Зампано упознаје Ил Мата. А овај, користи сваку прилику да га исмијава називајући га великим умјетником. (гранде артиста). Нетрпељивост Зампана према Ил Мату стално расте до конашног физичког обрачуна. Ил Мато се понаша као лудак, спадало, наиван, весео, добар, плијени својом необавезношћу. Пркосом смрти, привлачи Џелзомину пажњу која је осјетила дах живота. Тако се нашла између два човјека, наслућујући драму која предстоји.
Фелини ма како разлагао поједина стања, ипак се чува сваке претјеране осјећајности.
Зампано је љубоморан на Ил Мата који разара његову самоувјереност, док у једном биједном циркусу, гдје су се заједно нашли истовремено, не сијевне нож. Крабињери одводе Зампана, због тога што је потегао нож и што је био у пијаном стању, циркус одлази остављајући Џелзомину и Зампана. Ил Мато Џолземину доживлајва као људско биће, која има емоције и као жену. За њу је Ил Мато чаробњак живота и појам љепоте, који у њој буди људско достојанство и права осјећања. Лутајући тако од мејста до мјеста, на сеоском друму сријећу Ил Мата који поправља гуму на аутомобилу.
То је за Зампана био прави тренутак да коначно, од њега наплати све увреде. У овој сцени туче Ил Мато је покушавао само да се одбрани, да побјегне, међутим, задобија ударце и удара главом у хаубу аутомобила. Пада пред Џелзомининим очима тешко повријеђен. Она у невјерици вришти и моли Зампана да престане. Ил Мато издише на трави. За њу је то ужасан шок. Зампано прикрива трагове. Крије леш испод малог моста, одакле и аутомобил баца. То је најљепша, најузбудљивија и најтрагичнија сцена филма.
По мизансцену је крајње једноставна и ничим не наговјештава овакав завршетак. Невјерица Зампана претвара се у унутрашњу панику а у Џелзомини се продубљује бол до трагичних размјера. Живот не може да има смисла — иако бјеже са мјеста злочина. Али, савјест ради своје. Лутају по запуштеним селима и слабо настањеним крајевима, гдје их прати снијег, хладноћа и потпуна одвојеност од живота. Ил Матова смрт систематски из кадра у кадар разара Зампана пред очима Џелзомине. Покрај старих зидина кућа, напушта Џелзомину док је она спавала. Зампано има у себи зрнце човјечности, покрива је, оставља шаку згужваних новчаница испод покривача и трубу коју је она вољела да свира.
Ни то га нимало неће учинити спокојним, јер ће тек сада да га докрајчи самоћа суочен са сопственим бесмислом. Последњи ударац биће вијест о Џелзомининој смрти — која је изгубљена, болесна, пресвисла од бола. Очајање га доводи до пијанства и у тренутку када га избацују из крчме, пред собом види неодложност сопственог умирања. Његова сурова истина га је дотукла. На обали мора пада на кољена, гледа пут неба, пут мора, грчи пијесак рукама и с великом патњом, потпуно поражен окончава у пијесак грчећи се. У завршним кадровима сви утисци се стапају у болно саосјећање. Улица није филм необичних рјешења, екстравагантности и техничких новитета, рађен је једноставно а у многим сценама ствара се утисак спонтаности, кадрови су слични ријечима чији су гласови сачињени од људске туге, од вапаја за слободом, топлином и срећом. Тако се отвара пут до гледаоца и филм се доживљава као чудесна поема непоновљивог дјелованја. У томе је Фелинијево изузетно мајсторство — јер његови кадрови не само што подстичу наша осјећања него стварају сасвим нова узбуђења и преображавају сензибилитет са суштином свијета у коме живимо. Федерико Фелини је неореализму овим филмом вратио душу и учинио га основом свих модерних кретања у умјетности филма. Улица је филм поетске истине.
Извор: РТЦГ
