Пише: др Радослав Т. Станишић
Композиције воза, густа бијела пара локомотиве, расвјета, контре-свијетла, дугачке сјенке кроз подземне ходнике жељезничке станице, све је мајсторски било употријебљено у функцији комплетног утиска овог сјаног филма. Дејвид Лин редитељ особених страсти.
Само изузетан стваралац могао је направити Лоренса од Арабије, а иста доза мајсторства може се видјети и у Линовим условно речено „мањим“ радовима, иако не у толикој мјери.
За оне који су били фасцинирани филмом Др Живаго или одушевљени Мостом на ријеци Квај, понекад је несхватљиво да се стално, изнова враћамо на филм Кратак сусрет.
Ноћ. Воз пројури кроз станицу. Црно-бијела фотографија дјелује лијепо својим контрастима и ствара утисак ромнтичности. Тема филма јесте обична, готово банална и свакодневна. Колико се људи на улицама, аутобуским или жељезничким станицама сусријеће, у пролазу понекад и осврне, нешто помисли или зажели? Али живот их гура да иду напријед. Лаура Џессон (Селија Џонсон) и др Алек Харви (Тревор Хауард) упознали су се тако што је Лаури у око упала трунчица од вјетра коју је створио воз про-тутњујући кроз станицу, исто тако као што је и он прошао кроз њен живот. Алек јој је као прави доктор понудио помоћ и марамицом јој из ока извадио зрнце прашине. Лин веома детаљно описује тај свијет сачињен од безначајних поступака не остављајући никакву двосмисленост. За Лина је то начин да ова жена, сведена на сивило свакодневног живота, пробуди интересовање и за саму себе.
Дневни боравак, досадни и углађени муж Фред, укрштене ријечи, огањ у камину, разговор тек толико да се разбије тишина. Сваки дан исто. Фред је заокупљен укрштеним ријечима. Лаура му предлаже да у њихов једнолични брачни живот унесу мало промјена и другог садржаја, на жалост, остало је само на причи. Не чуди онолика радост, енергија, смијех и задовољство госпође Лауре ка-а прати Алека до његовог воза. Претрчавајући са њим десетине метара, да би у последњем тренутку др Харви ускочио у воз, а она с осмјехом и раздраганошћу за њим довокивла да ће га чека-ти и пратити и следећи пут.
Али, њу распиње и осјећање кривице према мужу — јер се ништа у кући није неабично догодило. Све је некако у грчу, пригушено, полутајно. Жељели би да изиђу из себе, да се отворе до краја али се уви-јек обуздавају, растрзано гледају, грчевито стискају руком, мало говоре, често најобичније ријечи о возу, породици, дјеци и оном што им се догађа током дана. И први пољубац је био кратак. Само су у подземним тунелима жељежничке станице са дугим и тамним сјенкама, успјели да наслоне њихове усне љедне на друге и већ су се морали укрцавати у воз.
Лин са узбуђењем ствара ту поезију која лебди изнад безначајних ствари.
Алек је њиховим кратким сусретима у њен једнолични живот унио велику промјену са којом она није имала снаге да се суочи и избори. Ипак, у сваком њиховом тренутку је уживла. Тако једне прилике, врачајући се са језера Алек ју је упитао?
Да ли знаш шта се догодило? Рекла је да зна да се он заљубио. Молила га је да све остане као и досада, јер другачије ова веза не може да постоји. Обоје знају де ништа више неће бити као прије, сувише касно је за то. Они нису спремни у тој својој љубави, коју и не називају правим именом већ пријатељством, да иду до краја. Довољно је у таквој психози да њен дјечак Боби доживи саобраћајни удес па да мајка у томе види казну за своје гријехе.
Пребацивала је себи да није добра мајка, и да није била са Алеком то се вјероватно не би ни десило!? Лаура је спремна да се из свега тога искупи, али ни то није могуће. Ишла је мрачним улицама као какав бескућник и криминалац. Као у бунилу не знајући шта да ради са својим животом, размишљала је чак и о самоубиству. Лин се не опредјелјује за такво рјешење. Живот је груб, непрекидно удара и човјек нема ни могућности да се измакне а камоли да нађе разумијевања за своје интимне потребе. У тој грубости нема мјеста за сентименталност. Овакве драме виђене у разним варијантама више пута и у театру и на филму, али је сасвим извјесно да нигдје та опора и позната истина није доживље-на на тако тих, суптилан, субјективан и интиман начин као у Кратком сусрету.
Др Харви је на крају од ње тражио опроштај за све, и зато што ју је срео, и што јој је пунудио своју помоћ, и на крају што ју је заволио. Лаура ће му опростити, али само ако и он њој опрости. Признаје да је воли свом душом и свим срцем и да је неће никад заборавити. Очима се опрашта од ње, додирнуо је за раме и отишао из њеног живота својим возом, заувјек.
Она га је испратила укоченим погледом. Остала је укопана у столици, за столом у жељежничком ресторану слушајући пиштање воза. Пожељела је у том тренутку да скочи под воз. Ипак, отријезнила се од јаких емоција, укрцала у воз и отишла својој дјеци и свом отуђеном мужу. Лаура је помислила: Никада више нећу бити срећна, само ћу се претварати…
Редитељ Лин, често ставља у врло крупни план Лаурине очи које приповиједају животну причу боље него многи сценарији. Успутни поглед, прелазак прстом преко руке, заједнички смијех.
У обликовању Кратког сусрета, једног од најефектнијих „срце-сламајућих“ филмова у историји кине-матографије, Лин је направио бројне формалне искораке. Искористио је причу са станице проширујући је детаљима о вези осуђеној на неуспјех. Користио је и сва филмска средства која је имао на располагању – расвјета личи на касније његове екранизације Дицкенса искориштавајући максимално симболику мрачне задимљене жељезничке станице.
У финалној сцени филма, коначно, њен муж Фред оставља своју укрштеницу, примјетивши њену дубоку замишљеност док је сједјела у фотељи и покушавала да везе. Фред јој је пришао, рекавши да о чему год је био њен сан, ти ниси била срећна у њему, и захвалио јој се што му се вратила. А Лаура? Она је плакала. И тако се оканчала ова прича, збрзана реалним могућностима и животом у којем је требало времена и слободе. Кратак сусрет.
Кратка веза и растанак, као сан на једној од лондонских жељезница.
Извор: РТЦГ
