Пише: др Радослав Т. Станишић
Три паралелно вођене приче три хероја рата и њихови покушаји да се опет укључе у нови живот. Хомер, младић без руку, и Фреди, капетан – пилот се упознају на аеродруму док чекају војни транспотни авион који ће их коначно одвести кући. У авиону упознају још једног ратног ветерана њиховог суграђанина, наредника Ала.
Појавом филма „Најбоље године нашег живота“ многи су били изненађени једноставним реализмом за који се редитељ Били Вајлер опредијелио. Ово дјело је замишљено као исповијест оних који су се вратили из рата унакажени физички или психички, који траже начина да се прилагоде новој стварности. Сви су они прекинули своју безбрижну младост или породични живот, оставили мајке, очеве, жене, кћери или дјевојке. Али, сада када се све то завршило — као да се ништа није догодило. Хомера кући чекају отац, мајка и пуно млађа сестра и наравно прва комшиница, његова некадашња дјевојка Вилма.
Капетан Фред у својој оронулој кући затиче свог старог оца који му саопштава да његова жена Мери више не живи с њима. Нашла је посао у неком ноћном клубу и изнајмила је стан. Те исте ноћи када су се вратили кући наши јунаци се поново, касно увече сријећу у локалу Хомеровог рођака Буча. У том локалу Фреди упознаје Алову ћерку Пеги са којом остварује врло пријатан однос. Нашим протагонистима прилично тешко иде уклапање у овај живот, рат је на њих и у њиховим душама оставио неизбрисиве трагове.
Наредник Ал Стивенсон је угледни банкар на кога су његова жена, син и ћерка веома поносни, али он исто тако тражи уз помоћ вискија пољуљано самопоуздање. Капетан Фреди је као велики Ас летио на борбеним авинима Б – 17 и успјешно се борио у рату, али са својим породичним животом није успио да се избори, да сачува брак са Мери. Фреди је прије рата био продавац сладоледе и враћа се фирми у којој је некада радио, али овај пут послодавац га запошљава као продавца козметике и женских парфема. Свако од њих има своју судбину и своју причу.
Вајлеров филм свједочи о свом времену и о савременицима као ријетко који холивудски филм, а Грег Толандова фотографија дубинске оштрине је нешто најбоље што је икада урадио. Дио онога што је неуобичајено у Најбољим годинама наших живота, као филма снимљеног у Холивуду, јесте смисао за класне разлике. Ова прича стога, ма како садржала у себи и мелодрамске елементе, има много суровости, трагичности, ироније али и дирљивог саосјећања.Фред упорно наговара Хомера да се ожени са Вилмом, јер га она воли иако је хендикепиран.
Хомер је позива у своју собу желећи да јој покаже какав је живот чека са њим, мислећи да ће се Вилма поколебати кад га види тако беспомоћног без својих помагала умјесто руку. Хомер желећи да јој разбије илузије о њима двома, показује јој како једва облачи пиџаму, не могавши закопчати дугмад на њој. Саопштава јој да је то за њега велики успјех што и пиџаму може обући. У овој дирљивој сцени, док јој говори да га заборави Вилма му прилази и закопчава му дугмад. Хомер схвата да га искрено воли, без обзира на његов хендикеп, признаје јој по први пут, од кад се вратио из рата да ју је волио, да је воли и да ће је увијек вољети.
Пољубила га је и срећна отишла свој кући. Хомер је остао сам, али овај пут пун лијепих емоција, љубави и наде за њихов заједнички живот.
Сцене између њега и његове дјевојке, у којима се обоје труде да се прилагоде преобликованој вези, остављају снажан утисак својом топлином и искреношћу који се ријетко може наћи у америчкој кинематографији. Довољно је подсјетити на сцену када Хомер са својим покретним ‘кукицама’ покушава да учи свирање на клавиру, његов драматичан разговор са вољеном дјевојком у соби пред спавање. Слично је и са оном сценом у бару или на аеродрому када Фреди потпуно разочаран напушта своју жену и одлази на велики отпад старих, војних авиона. Шета тим огромним простором, накада је са овим борбеним авионима бранио слободу и част своје земље.
На његовом лицу запажамо тугу на овом великом гробљу њихових илузија. Улази у Б-17, без мотора , сјећа се како је ово био моћан и добар авион који га је вратио кући живог и здравог. Поново преживљва битке. Сцена дјелује тужно. Сваки детаљ који успијемо да запазимо је изузетно важан за разумијевање психолошког стања у коме се налази овај јунак али и за смисао који Вајлер намеће цијелом филму. Те чудесне машине се ломе у пресама. Зар то није дефинитивно и драстично раскидање са илузијама! Фреди стога са болом тражи од чувара да га и самог запосли на овом стоваришту. Вајлер једноставно не жели да његови јунаци буду поражени — јер су се они борили и страдали за своју земљу.
Међутим, Пеги је заљубљена у Фреда. Наредник Ал га као пријатеља позива у Бучов локала на пиће и тражи од њега да са његовом ћерком прекине сваки контакт.
У финалној сцени Хомер се жени са Вилмом, док Вилми ставља прстен на руци, слиједе наизмјенични реакцијски кадрови његових пријатеља; Кума Фреда, Ала, родитеља и осталих пријатеља на чијим лицима се очитава страх и жеља, да ли ће успјети?
Хомер је са својим ‘кукицама’ успио да прстенује Вилму, на велику радост и одушевљење присутних. Сви присуни их грле и љубе, осим Фреда који прилази Пеги говорећи јој уз пољубац да је шворц, да нема гдје да живи, да нема сталног посла, али,- да је воли. Пеги у сузама, пријатно изненађена Фредовом искреношћу снажно га загрли. Вајлеров филм Најбоље године нашег живота, потврдује се кроз деценије и својим људским садржајем остаје савремен и асоцијативан за сваког оног који се за нешто бори и који долази у дилеме око тога да ли је вредјело живјети и жртвовати се.
Уосталом, „Најбоље године наших живота“ је најбољи америчким филм о повратку војника најдирљивији и најдубље доживљени. Његов реализам није изгубио у времену јер се није ослањао на помодност и ефемерност. Драматуршка конструкција је постала универзална и у својој конкретности изузетно метафорична.
Извор: РТЦГ