Доктор Мина Зиројевић са Института за упоредно право у разговору за НИН истиче да у овако осетљивом тренутку у којем се сада налазимо, не само у региону већ и у свету, доношење оваквог документа на нивоу УН може да угрози ионако слаб међународни систем и да обесмисли сваки механизам који је пажљиво стваран преко 75 година. „Идеја да свака држава света треба да постане чувар правде и да одмах интервенише против сваке врсте геноцида била је у основи УН, али то се није дешавало. Прекретницу је створила Гамбија, када је, тек 2019. године, пред Међународним кривичним судом оптужила Мјанмар за геноцид над Рохиња муслиманима. О геноциду се ретко расправљало све до рата на територији бивше СФРЈ. Међународни суд правде је 2007. године пресудио да Србија ‘није спречила геноцид у Сребреници’. Ни тада се није узело признање Холандије да су се заправо њени војници повукли и тиме угрозили становништво у Сребреници. Суд никад није пресудио да је нека држава одговорна за вршење геноцида. У току је још један од поступака против Русије који је покренула Украјина од 2017. године. Два поступка је, може се рећи, Украјина изгубила, трећи је у току. Иако се аутори овог предлога резолуције могу позвати на велики број докумената, они су издвојили неколико у преамбули. Тиме се препуштају забораву остали међународни инструменти и одлуке. На пример, не постоји подсећање на слободу говора, већ се она урушава у предлогу тиме што се сваки разговор о овој теми забрањује, иако би управо разговори на ту тему осветлили истину и можда довели до смиривања тензија.
Према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида, геноцидним се сматрају следећи акти, извршени са намером да се уништи, у целини или делимично, нека национална, етничка, расна или верска група као таква:
– убијање чланова групе;
– наношење тешких телесних и менталних повреда члановима групе;
– свесно стављање групе у услове живота који треба да доведу до њеног уништења, у целини или делимично.
Иако су Срби, и други конститутивни народи, контролисали одређене делове територије БиХ, они су у другим деловима сарађивали у различитој мери, што једноставно показује да геноцидна намера није постојала, а геноцидна намера је основа да се нека држава означи као геноцидна. До сада признати геноцид је био:
Холокауст, где су Немци покушали да униште све Роме и Јевреје који су били на територији коју су они контролисали. Побуна народа Хереро и Нама (1904-1908) када су немачке трупе покушале да убију све чланове народа Хереро и Нама у Југозападној Африци, на територији под њиховом контролом. Догађаји у вези са распадом Османског царства (геноцид над Јерменима и другима), Бурунди и Руанда – Тутси и Хуту, Црвени Кмери и Сребреница.
Једино је Сребреница један град који се издваја од целине ратовања, а који се користи да се занемаре сви правни елементи који су потребни да се дефинише и потврди геноцид. То даље отвара могућност да било који злочин дефинише судбину целог народа. Ако се једна страна у сукобу која има матичну државу и народ ван те територије прогласи кривцем за геноцид, онда би овај преседан био начин да се државе просто избришу као државе и народ би се жигосао само због политике. Живимо, нажалост, у времену када је све обесмишљено. Постоје бројни свакодневни докази да велике силе успешно урушавају систем УН и пребацују заштиту и тумачење међународног права на себе чиме само себе аболирају и постављају изнад система УН. Тренутно изгледа да УН служе само за кажњавање изузетно малих земаља, док на велике немају никакав утицај. Ако забраните да се разговара о Сребреници и да се правни, историјски, научни разговор оштро кажњава, онда ће сваки покушај помирења и тражења истине бити изгубљен.
Извор: НИН
