Стаљин није веровао Брозовим оптужбама, које је слао у Москву потив генерала Драже Михаиловића ни у току септембра 1942. године. Сматрао је да су Брозове оптужбе лажне, зато је дословно рекао: „…Водите рачуна да добро проверите аутентичност. Могуће је да су окупатори посебно заинтересовани за крваву борбу између партизана и четника…“
МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ СВЕДОЧИ
Дража је, рекосмо, био вођа сеоског српског народа. О томе Милован Данојлић каже:“Заостала сељачка маса свог Кмета је осећала као блиског рођака, па га је звала Чичом. Све до чега је она држала – краљ, вера, језик, писмо, часни крст, славна прошлост – отишло је дођавола. Име њеног драгог стрица стајало је, па и даље стоји, на црној листи поражених снага, те га, ево, београдска телевизија представља седамдесет шест година касније под колективним називом сељаци. Владислав Петковић Дис, чији ће се син јединац Мутимир Петковић, дипломирани правник, за време рата посељачити, добиће, од ослободилаца, метак у потиљак. Песник Дис је, поводом балканских ратова, оставио стихове натопљене дивљењем према сељаштву, које је, почетком 20. века, оличавало државу, нацију, културу и веру у будућност, да би од тог друштвеног слоја остала жалосна рушевина. Ево последње строфе Дисове песме:
Кроз моју душу, преко страха, рана,
Прође победа, вера, нови зраци,
Осмех и лице зоре доброг дана,
И просто име: сељаци, сељаци.
Тако онда. У модерном добу, нема места за простоту.“
Зато, можда, изумиремо. Брзином од сто хиљада годишње.
СЕЛОУБИСТВО У ИМЕ ПРОГРЕСА
У интервјуу потписнику ових редова, а поводом свог романа „Ослободиоци и издајници“, Данојлић је указао да је српско село, које је волело свог Чичу, нестало под ударцима џелатског прогреса 20. века:“Ослободиоци су крсташка војска једног новог вида цивилизацијског напредовања, буревјесници марксизма применљивог у динарској клими, не нарочито бистри ђаци Француске и Октобарске револуције, победници у грађанском рату вођеном под будним оком окупатора, а издајници сељачија утонула у хиљадугодишњу инерцију животарења; у њој је и сам Маркс препознавао природног непријатеља Прогреса, па је као главну карактеристику тог друштвеног слоја дао као „идиотизам сеоског живота“, где је ова реч употребљена у изворном, грчком значењу појма идиот – аполитична, приватна, у себе затворена личност, незаинтересована за проблеме полиса. А ето, управо је сељаштво, као предодређени непријатељ Прогреса, код нас одиграло пресудну улогу у извођењу тобожње пролетерске револуције, барем у оним крајевима где није имало другог избора, док је овамо, у Шумадији, било листом уз покрет генерала Михаиловића, без борбе дочекало крај рата, да се заједно, са својим вољеним „Чичом“, нађе у табору „издајника“, принуђено да тај срамотни жиг ћутке прими и носи. Тако се ослободиоци појављују у улози нових, домаћих окупатора, а издајници су тај назив заслужили једино зато што се нису благовремено укључили у партију и у армију незадрживих освајача планете.“
Због којих планета чека пошаст апокалипсе.
МОГУЋНОСТИ СЕ НИСУ ОСТВАРИЛЕ
Сада се чисто пишу „алтернативне историје“: шта би било кад би било.
Али, није се дало.
Србофобија нам је узела Дражу.
И, под Дебелим Мртвацем Грозом, удаљила нас од Русије, коју Данојлић зове нашом далеком мајком. Душан Буковић је о трагедији наших неостварених могућности писао:“Један осврт на Стаљина и Дражу и на књигу енглеског историчара Стефана Клисолда, коју је објавио под насловом „A short history of Yugoslavia from early times to 1955“, где дословно стоји о односима Стаљина и Драже: „Целу 1942. Москва је сматрала Дражу Михаиловића као јединог вођу отпора у Југославији… Кад је Черчил одлучио да повуче своју војну мисију од Драже, Совјети су хтели да пошаљу своју, јер су веровали да ће на крају рата Дража ипак бити главна личност у Југославији. Енглези су се томе супроставили“ (Види: Stephen Clissold, A short history of Yugoslavia from early times to 1955, Cambridge, Great Britain, 1966, стр. 223 и 229).
Стаљин није веровао Брозовим оптужбама, које је слао у Москву потив генерала Драже Михаиловића ни у току септембра 1942. године. Сматрао је да су Брозове оптужбе лажне, зато је дословно рекао: „…Водите рачуна да добро проверите аутентичност. Могуће је да су окупатори посебно заинтересовани за крваву борбу између партизана и четника…“ (Види: Ronald Seth, The undaunted – The story of resistance in Western Europe, New York, 1956, стр. 228).
Истини за вољу, четничко-партизанска сарадња није одговарала Англо-американцима, јер су се бојали да ће са Србима опет граничити на Средоземном мору, као и за време Краљевине Југославије. Није одговарала ни Ватикану, ни Анти Павелићу, који је послао Броза у Србију 1941. године да међу Србима покрене братоубалачки рат (Види: Stephen Clissold, Whirlwind, London, Great Britain, 1949, стр. 98). Није одговарала ни Брозу, ни Ивану Рибару, ни Брозовим ментору, како то рече Џан Гунтер ( Види: John Gunter, Behind the curtain, New York, 1949) Моши Пијади, који се у току 1948. године разоткрио и као један између осталих твораца и режисера анти-совјетског блока. Више о томе видети књигу Моше Пијаде (Mosha Piyade) коју је објавио под насловом “The Legend That the Yugoslav Uprising Owed its Existence to Soviet Assistance”, London, Great Britain, 1950 – Моша Пијаде, Легенда да југословенски устанак дугује своје постојање совјетској помоћи…“).“
Сада о свему томе можемо само да ламентирамо.
И да слушамо гласове наших писаца – монумената, који се нису претворили у камен, него још жуде и жуборе. И говоре о српском Чичи.
ЗНАЧАЈ ПЕСНИЧКОГ СВЕДОЧЕЊА
У већ поменутом интервјуу, Милован Данојлић нам је рекао каква је улога писаца у историји народа:“Неке просте ствари, огољене у „Ослободиоцима и издајницима“, деловале су, у тренутку објављивања, као провокација. Легенда о Дражи – кољачу и Титу – слободољубивом јунаку исувише је дуго, свим могућим средствима, наметана, пропагандна логореја се била усадила у свест младих људи, да се, преко ноћи, не може довести у питање. Амерички дипломати, у последње време, носе венце цвећа на аеродром у Прањанима, одакле је спасено око 500 њихових авијатичара, а да притом нико не помиње генерала Михаиловића, под чијим руководством је то спасавање изведено. Да се то нагласи, требало би објаснити младим људима како је могућно да осуђени „сарадник окупатора“, дакле Немаца, помаже Американцима, немачким ратним непријатељима. До грла смо огрезли у оваквим и сличним лажима, које су до јуче важиле као званичне истине, и оно што повремено супротстављам насиљу лажи, јесу увиди у голу стварност. Од писца је, понекад, довољно и то, да поштено сведочи…“
Поштени наши сведоци, песници српски, Бећковић и Данојлић, сведоче и даље. Од Мораче и Качера, од Љига и Ваљева, чују се њихови гласови – до Бога, до праобразаца наше душе, до истина наших савести.
Они су одали почаст српског језика нашем вечноме Чичи.
Хвала им због тога. И нека их, да поју, на многа и блага лета!
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Извор: Искра
