Na srpskoj književnoj sceni u poslednjih nekoliko godina iskristalisali su se ideološko-politički tabori koji su naginjali ka jednoj od dve istaknute nagrade za roman godine. Oni bliski „Ninovoj“ nagradi doživljavani su kao levo-opozicioni ili drugosrbijanski, a osnivači i sprovodioci u delo odskora ustanovljenog priznanja „Beogradski pobednik“ kao režimski i oportuno-desni. Dodele prvopomenute nagrade romanu „Poslije zabave“, dosad nedovoljno prepoznatog pisca Steve Grabovca, a potonje „Pakracu“ afirmisanog Vladana Matijevića, predstavljaju velika i prijatna iznenađenja.
Jedna od ključnih poželjnih tema u okružju „Ninove“ nagrade bila je suočavanje sa ratnom prošlošću. Stevo Grabovac jeste napisao roman o tome ali na način koji je miljama daleko od dodvoravanja komesarskim zahtevima za srpskom kulturnom dekontaminacijom.
Smatrajući da se ratna diskurzivna industrija ni po čemu ne razlikuje od one mirovne, banjalučki pisac neće površno stati ni na jednu stranu u pripovesti o postjugoslovenskim sukobima. U varljivim sećanjima pripovedača sadržana je besprekorna etička poliperspektivnost u kojoj dakako ima mesta za kritički odnos i prema vlastitom kulturnom krugu. Ironičnim tretmanom srpskog nacionalizma, otvara se prostor za zdrav kritički patriotizam. U dubini ubedljivo predočenih identitetskih naslaga, pripovedač se potom ne srami što je Srbin i pravoslavac i ne boji se da iskaže poštovanje prema simboličkim označiteljima i institucijama Republike Srpske.
Stvarajući elementarno potresnu priču o zločinu nad romskom decom u okolini Broda (nekadašnjeg Bosanskog Broda) i trgovini njihovim organima, Grabovac će vrlo promišljeno progovoriti i o ostalim monstruoznostima u ratu u Bosni i Hercegovini.
Značajan deo romana tematizuje dakle činjenicu da za zločine nad Srbima nikoga nije briga. Iz autsajderske pozicije, koja duguje ponešto (po)etici Danila Kiša ali i čudesnoj jednostavnosti Srđana Valjarevića, pisac će naoko usput pričati o zverstvima nove komunističke vlasti u Titovoj Jugoslaviji, zatim o sprezi hrvatskih vojnih formacija sa takozvanom UČK, o zločinima Hrvatskog vijeća odbrane (HVO) i muslimanskih ratnih jedinica nad srpskim civilima, o hrvatskim logorima oko Broda za koje se u široj javnosti malo zna, te najzad o masakru nad Srbima u Sijekovcu – zločinu koji uporno izmiče svim postdejtonskim „pravdama“.
„Regionalne“ i svetske javnosti koje odbijaju da primete zlodela nad Srbima dobiće uvijenu (jer je romanu „Poslije zabave“ teško prišiti nacionalističku etiketu) ali time dejstveniju storiju o srpskim ratnim stradanjima. Prirodnost s kojom Grabovac predočava događaje posledica je i proživljene lične traume (iskustvo hrvatskog logora), o čemu on izvan romana elegantno odbija podrobno da govori. Njegova umetnost flegmatičnog sećanja uspela je da prosrpsku poziciju učini toliko razoružano istinitom da bi svaki pokušaj njenog podrivanja već unapred bio etički degutantan.
Uprkos dobrom psihološkom poniranju u zlo glavnog junaka „Pakraca“, kod Vladana Matijevića sve vreme oseća se konstruisanost priče. Tema romana verovatno nije odabrana iz jakih egzistencijalnih razloga, nego po principu razmišljanja šta sledeće napisati u nedostatku prave inspiracije. Matijević je doduše i ranije tako činio, bez velike štete po svoje knjige, ali ovoga puta je izgleda previše kalkulisao sa probitačnošću teme u srpskim ideološko-političkim podelama.
U nekoj vrsti reporterske mimeze, Matijević vodi računa da se dotakne ključnih reči za prepoznavanje u manjinskim ali moćnim kulturno-ideološkim strukturama: ratni zločini, kriminal, predimenzionirano nasilje, insinuiranje nekakvih fašističkih pojava u srpskom društvu. Pri tome, pomalo komično, jedan ratni veteran pazi da upotrebljava politički korektan govor (mada je reč o neobičnom ratniku, bipolarnoj ličnosti koja ima i nežnu i mračnu stranu). Pamfletski satirično predstavljanje stvarnih događaja i prenaglašeno mračna slika srpske svakodnevice mestimice deluju kao prigodno štivo za propagandne svrhe opozicione koalicije „Srbija protiv nasilja“. Time se stvara jedna vrsta dnevnopolitičke istorije, a ne one dubinske i umetnički trajnije.
Premda kao nastavljač tradicije crnotalasne proze Vladan Matijević nije (bio) autor koji piše po obrascima „NVO estetike“, on u „Pakracu“ ipak pokazuje tendenciju prihvatanja samokažnjavajućih narativa. Ako bi se prebrojavalo, u romanu prevladavaju opisi srpskih zločina. Istini za volju, ni hrvatska strana u ratu u Zapadnoj Slavoniji ne prolazi u načelu ništa bolje, čime se nakratko stvara utisak uravnoteženosti. Međutim, u naraciji „Pakraca“ povremeno se pojavljuju sintagme poput „čitav civilizovan svet“, koje svojim frazerstvom otkrivaju autokolonijalno ideološko poreklo. Pred kraj romana, potpuno izlišno sa stanovišta unutrašnje logike teksta, ističe se – kao šlag na drugosrbijanskoj torti – da je Radomir Konstantinović „veliki filozof“, što jasno ukazuje na koju stranu autor namiguje.
Kada se podvuče crta ispod ove neobične, lodžovske zamene kritičarskih mesta, na videlo izlazi da je bojkot „Ninove“ nagrade, koji je pre četiri godine pokrenula grupa pisaca, dao opipljive rezultate. Želja za raskravljivanjem rovovskih kulturnih podela obostrano je uslišena. Delovalo je kao naučna fantastika da „Ninovu“ nagradu može da dobije roman koji, baveći se skorašnjim ratovima, ne insistira na Srbima kao zlikovcima, kao i da se ukus tog žirija preklopi sa estetičkim uverenjima Milorada Dodika. S druge strane, akademski oprezan žiri „Beogradskog pobednika“ ovoga puta je izašao iz zone komfora i – ne bez kontekstualne duhovitosti – pretekao „Ninov“ žiri u nagrađivanju romana koji je baš za njih bio zgotovljen.
Naposletku, za čitaoce nezagrejane za ideologiju književnog teksta, iz uloge književnog kritičara neka bude iznesen samo opšti sud: zanatski solidan „Pakrac“ imao je nezgodu da se pojavi u isto vreme sa izvrsnim romanom „Poslije zabave“ koji će sigurno znatno duže trajati u srpskom kulturnom pamćenju.
Igor Perišić
Izvor: NIN
