Пише: Милија Тодоровић
Цар Петар Велики је својевремено, у 17. вијеку, укинуо функцију руског патријарха, па тај поглавар руске цркве није биран наредних 200 година, него је црквом у Русији управљао Синод, у коме је ведрио и облачио царев човјек, г. прокуратор.
Француски краљеви су „отели“ папу из Рима и држали га (током 14. и 15. вијека) у тзв. Авињонском ропству (не једног папу, него више њих током 100 година), како би га имали под политичком контролом.
Цариградски патријарх је постао „први међу једнакима“ на Истоку, испред јерусалимског, александријског и толиких старијих од њега, само и једино зато што је као такав био цару „на дохвату руке“.
Англиканска црква је настала тако што је енглески краљ самог себе прогласио за црквеног поглавара, а слична је политичка судбина осталих протестантских црквених управа у државама са доминантним протестантским становништвом…
Па у чему је онда, рећи ће неко, проблем што Доналд Трамп овако с висине и пријетећим тоном разговара са римским папом, таман као ДПС, во времја оно, са Амфилохијем?
Управо у томе што — за разлику од поменутих збивања у Петровграду, Авињону, Цариграду и Лондону – сада живимо вијек секуларног друштва, и не би, ваљда, требало да папа претендује на политичку улогу, нити да свјетовни вођа опомињућим тоном подучава вјерског лидера, шта му ваља чинити. А мени се, грешном чини, да је папа Лав позвао на мир у свијету, док је амерички предсједник одговорио тоном који пријети интервенцијом у Ватикану.
Све ово неодољиво подсјећа на анахроно ДПС лудило, када су ономад, најприје ишли руку под руку са Амфилохијем и СПЦ, а онда, преко ноћи, измислили „цркву Србије“ и том истом Амфилохију нашли 1000 мана овог типа: нека се мање бави политиком, нека буде вјерски вођа. А када су видјели да са њим не могу као са Мирашем, одлучили су да крену у формирање „црногорске цркве“ и ту им је, што би народ рекао „пукла погибија“. Она политичка.
Но ту није крај сличности Трампа и ДПС-а. И једни и други су, док ратују са црквом, били спремни да испровоцирају рат, ради свог опстанка на власти. Трамп овај свјетски на улазу у Персијски залив, а ДПС овај грађански, на улазу у Цетиње, код Kрушевог ждријела. ДПС покушај је, на срећу грађана, био обични ћорак, који је ријешен једним мирнодопским летом хеликоптера, а Трампу неће помоћи ни 1000 ратних авионских летова.
У даљем описивању ДПС-Трамп трансверзале, могли бисмо замјетити истоћудну бахатост у стилу: „Не може нам нико ништа, јачи смо од Србије“, као и склоност да се домаћим ресурсима управља тако да највише новца заврши у нашим џеповима…
Било како било, Трампу би неко морао рећи да ДПС није добро прошао у анти-акуларном рату против цркве, и да би његов однос са папом могао да стане у крилатицу: „Не дирај Лава, док спава“.
