Norma vs. factum заборављена дистинкција
Пише: Др Владан С. Бојић, адвокат
Увод: од појединачне грешке до системског симптома.
У савременом правосуђу Црне Горе све је уочљивији један феномен који се не може више објаснити као збир појединачних судијских пропуста. Ријеч је о појави у којој суд, уместо да погрешно примјени право, фактички избјегава његову примјену. Та појава, наизглед техничка, има дубоке теоријске и институционалне последице. Најчешћи облик ове девијације јесте погрешна квалификација општих правних аката – правилника, одлука или других извора интерног права, као “доказних средстава”. Након што се једном подведу под категорију „доказа“, ови акти постају подложни процесним правилима, укључујући и преклузију. На тај начин, норма која би морала бити примјењена ex officio, бива елиминисана из правног разматрања. Ако се једном прихвати да се правилник „доказује“, онда је само питање тренутка када ће неко предложити и сам закон као доказно средство. Тада право престаје да буде норма, а постаје предмет доказивања – што је његова суштинска негација.
(Норма није чињеница: догматска основа правног силогизма)
Правно расуђивање почива на класичној силогистичкој структури: premissa maior – правна норма, premissa minor – утврђене чињенице conclusio – правна последица. У том оквиру, општи правни акти несумњиво припадају горњем ставу. Они се не доказују, већ се примјењују. Ово правило је у правној теорији изражено кроз класичну максиму: norma non probatur sed applicatur.
Суд који норму третира као доказ, не врши њену погрешну примјену – он је уопште не примјењује.
Када суд један правилник третира као доказ, он га премјешта из premissa maior у premissa minor. Тај методолошки помак има далекосежне последице: норма губи свој обавезујући карактер и постаје предмет слободне оцјене, као и сваки други доказ. Још тежа последица настаје када се такав „доказ“ искључи из поступка. У том тренутку, суд остаје без нормативног оквира у коме би требало да одлучује.
(Од погрешне квалификације до елиминације права)
Уочени образац има три фазе:: 1. квалификација норме као доказа; 2. подвргавање процесним правилима: 3. елиминација из разматрања. То није процесна економија, већ процесно неутралисање права. Резултат је ситуација у којој суд доноси одлуку без примјене релевантне норме. Формално, суд је одлучивао „у оквиру закона“. Суштински, закон није ни био примјењен. Тачније: суд није погријешио у праву – суд је одлучио без права. У том смислу, не ради се више о error in iudicando, већ о опаснијем феномену:
denegatio applicationis iuris.
(Последице: деформација правног силогизма)
Елиминацијом норме, правни силогизам постаје непотпун. Одлука се више не доноси као логички закључак из норме и чињеница, већ као резултат слободне процјене без јасног нормативног ослонца.
Таква одлука има три карактеристике: некохерентност, непровјерљивост, непредвидивост. Одлука која не почива на норми не може бити контролисана – јер нема шта да се контролише. Оваква структура директно угрожава право на образложену одлуку из члана 6 Европске конвенције.
(Институционални одраз: криза повјерења у суд)
Оно што је у појединачној пресуди методолошка грешка, на нивоу институције постаје криза повјерења. Недавни догађаји у Apelacioni sud Crne Gore показују да проблем није персоналан, већ структурни. Када судије не дијеле исти правни метод, суд губи унутрашњу кохезију.
Суд може функционисати без ауторитета, али не може без методологије.
(Суд између норме и воље)
Када норма престане да буде обавезујући оквир, одлука почиње да зависи од интерпретативне воље. У том тренутку право губи своју универзалност, а одлука постаје индивидуализована.
Гдје норма престаје, почиње воља. А гдје одлучује воља, ту право више не постоји, већ само његова форма.
(Закључак: повратак основама)
Решење није у новим прописима, већ у повратку основама правног мишљења. Прва и кључна међу њима јесте разграничење норме и чињенице. Неспособност да се та граница повуче није слабост – то је одсуство судијске функције. У крајњој линији:
Када суд прихвати да се норма доказује, он је већ одустао од њене примјене.
И зато: Када судије изгубе повјерење у правни метод, грађани губе повјерење у суд.
