Пише: Вук Бачановић
Градоначелник Цетиња Никола Ђурашковић је, поводом дана пријестолнице, изрекао три мисли чија неконзистетност захтјева опсервацију, не због тога јер се такођер ради о стандардним пригодничарским општим мјестима, већ због тога што се ради врло згодном пресјеку начина на који дукљански идеолози врше редукцију историјских чињеница.
На овај дан 1944. године, под јуначком командом Николе Бановића, јединице Десете црногорске бригаде, Ловћенског партизанског одреда и Првог батаљона Шесте црногорске бригаде ослободиле су наш град од фашистичког окупатора, враћајући Цетињу темељ његовог постојања – независност и слободу„, рекао је Ђурашковић.
„Увјеравам вас да нећемо нијемо посматрати испланирану игру са службеним језиком, нити креирану замисао да се кроз двојно држављанство створе услови да се о судбини Црне Горе одлучује ван њених граница.
„Само заједно истинске грађанске, црногорске, партије и појединци могу зауставити даље урушавање грађанског, секуларног и антифашистичког бића наше Црне Горе„, поручио је Ђурашковић.
Истина, фашистички окупатор је истјеран са Цетиња 1944. и то је чињеница која је неоспорива, ма колико неко био симпатизер црногорских комуниста или не. Међутим, какве везе слобода коју су они изборили има везе са оним што нам као тековине те слободе представља градоначелник Ђурашковић? Подсјећањем на базичне историјске чињенице долазимо до сазнања да су три кључна човјека Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења (ЦАСНО), Нико Миљанић, Милош Рашовић (један од 1300 каплара. Борио се у биткама на Брегалници, Колубари и Кајмакчалану, носилац Албанске споменице) и Никола Ковачевић (учесник Подгоричке скупштине и брат команданта Саве Ковачевића) били декларисани Срби који нису правили разлику између црногорског и српског идентитета, да је застава НР и СР Црне Горе била српска-црногорска тробојка, да је на њеном грбу био Ловћен и капела Петра II Петровића Његоша да је у званичној употреби био српскохрватски, односно српски језик ијекавског изговора, као да је и у капиталним историографским остварењима попут Историје Црне Горе ни у ком случају није негиран српски карактер црногорске државности.
Исто тако подсјећањем на базичне историјске чињенице долазимо до сазнања да је само у уставу који су сачинили црногорски колаборационисти 1941. и који је Црну Гору дефинисао као дио „Римске царске заједнице“, којом „управља монархистичко-корпоративна Влада“ стајало да су „Службени језици Државе црногорски и италијански“ (Члан 3) и да је „Црногорска православна црква аутокефална“, те „да не зависи ни од једне стране цркве“ (Члан 4). Ђурашковић панично позива на спречавање, „урушавање грађанског, секуларног и антифашистичког бића Црне Горе“ позивајући се на супротност истог тог грађанског, секуларног и антифашистичког бића? Ради то додуше по узору на линију Вељка Милатовића у СКЦГ за коју се може рећи да је започела са паковањем идеја Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије о српском идентитету као уљезу и страном фактору у Црној Гори у партизанско рухо.
Што је посебно чудно с обзиром да је управо Штедимлија био један од родоначелника идеје о блискости различитих идеолошких праваца унутар српског национализма и марксизма, те је због тога писао да се „Антифашистичко вијеће (АВНОЈ) бори… за Велику Србију која би била подвргнута совјетском режиму, односно бољшевизму и црвеној Русији“. Презирао је српско свештенство и официре за које је сматрао да подржавају НОБ због његовог залагања за овнову Југославије, односно Велике Србије. У том смислу је, наравно без икаквог упоришта у историјским чињеницама, наступајући као усташки идеоло „комунистичку власт“ презирао јер је наставила да се држи предратних идеја из Југославије („Великосрбске заједнице“), по којима се црногорско питање није могло разматрати одвојено од српског националног питања, уз став да су Црногорци само грана ширег српског етничког корпуса.
Због тога је сматрао да је „комунистичко српство друге Југославије“ у суштини представљало „идеолошкополитички компромис са начертанијевско-карађорђевићевским свесрпством“ и да је плод романтизације крволочне српске хајдучије чијом је колективном склоношћу ка насиљу и пљачки тумачио партизански, устанак у НДХ и Црној Гори. Занимљиво је да је Штедимлијина идеја о готово урођеном, расном, социјализму српског национализма који се наводно манифестовао кроз писање Светозара Марковића, Васе Пелагића и Јована Скерлића врло блиска тези Латинке Перовић о „доминантној и нежељеној елити“ код Срба, при чему су доминантна и одговорна за све историјске странпутице српског народа, укључујући ту и многобројне устанке, умјесто прилагођавања „реалности“ разних империјализама, управо социјалисти. Но о томе опширније другом приликом. За сада констатујмо да је врло чудно да Ђурашковић тековине НОБ-а брани штедимлијском антипартизанском идеологијом црногорског службеног језика и расистичком паранојом о „одлучивању о судбини Црне Горе ван њених граница“, посебно када су у питању Црногорци изван тих граница од којих изгледа треба бранити не црногорску државу, већ накарадни концепт те државе.
Али у свему томе је најмањи проблем профил политичара као што је Ђурашковић. Делузија да се црногорске антифашистичке тековине бране панегирицима Секули Дрљевићу из пера Новака Аџића, а не промишљањима o насљеђу Николе Ковачевића се не може оспоравати аргументима, јер након њих услиједити само још грђе и луђе делузије. Највећи проблем лежи са друге, српске стране, односно у феномену ригидног антикомунизма, односно баналног и редукционистичког представљања раздобља социјализма као нечега суштински антисрпског а што оно ни у ком случају није било.
Свођење цијеле епохе на опскурну идеологију уског круга Милатовићевих истомишљеника која већу подршку није стекла све до трансформације Мила Ђукановића из ригидног Србина у још ригиднијег антисрбина није само долијевање уља на пламен дукљанских делузија, већ осуђивање цјелокупног српског народа Црне Горе на баналне и злокобне манихеистичке предоџбе о властитој прошлости.
У прогласу Независне радничке партије Југославије упућеном народу цетињског округа поводом парламентарних избора у марту 1923. године, истиче се: „…Јесте ли за прошлост, коју ништа више оживјети не може – или сте за будућност коју већ гради и коју може изградити али само у заједници и јединству радни народ Србије, с радним народом Црне Горе, а ови заједно с радним народом Југославије, збацујући сложно и заједнички са своје грбаче све изјелице и све зулумћаре?“ Чини се наивно како то само изборни прогласи могу бити, али без икаквог претјеривања, почетак једног важног и нужног промишљања.
