Пише: Милица Бакрач
Честити народ док ,,Богу краде дане“,
паучину кида са очињег вида,
где ли си нестао са личне сахране?
Чујеш ли како џелат грозно рида,
Песниче!
Под сунцем зрева силно хлебно поље!
Сутра ће сви бити спокојни и сити,
ми просто морамо умирати боље,
пред стадом ваља зором поранити,
Песниче!
Кроз тамно гробље црвени се цвеће,
над крстачама црне вране круже,
и никад нико више чути неће
оног који моли: ,,Два динара, друже…“
Песниче!
Јесен се ближи. Сва срчана била
певају да смрт је сеоба ил’ варка?
Авион лети с оба здрава крила…
,,Свануло је изнад Цркве Светог Марка“,
Анђеле…
И све што беше, дао нам је Бог.
Пад и васкрсење, пехаре и ране.
И траву зелену дома твог и мог…
И све твоје ,,Лутке са насловне стране“
Анђеле,
данас своје сузе сабраше у реку,
сузе су увек спасење и моћ!
Оне нас греју док пламте и теку,
и оног трена ,,Када падне ноћ!“
Песниче!
Ево, ћутим… Смрт је збиља само варка.
Заплаках, тихо, ко плакао не би?
Јави, да л’ ме чека та ,,Нојева барка“?
Због вечне ,,Последње песме о теби“,
Песниче!
