„Linda Evanđelista, supermodel devedesetih, spektakularno se vratila na naslovnice i svi smo srećni zbog toga!“ – guraju se ovim naslovom sponzorisani mediji. Linda se, naime, u želji da očuva mladalački izgled, podvrgla intervenciji koja je izazvala paradoksalan efekat – učinivši upravo ono što je trebalo da spreči. Posle godina izolacije, tužbe i suđenja, Linda se vraća manekenstvu – ali ne zato što je uspela da vrati svoj izgled u prvobitno stanje, nego stoga što su je vešti šminkeri i fotografi, uz pomoć lepljivih traka, marama i oglavlja, prikazali upravo onakvom kakvom je pamtimo iz doba najveće slave – uprkos tome što ona, nepovratno, tako više ne izgleda. Nejasno je, zašto naprosto nisu objavili neku od starih fotografija – ako već i ona sama kaže da ova sadašnja zapravo ne reprezentuje stvarnost.
(Foto: Purple dog desgin)
No, to uopšte nije usamljena pojava. Društvene mreže su prepune video zapisa ili fotografija „transformacija“ koje doista deluju nadrealno. Lepljive trake, flasteri, nekakvi silikonski premazi, polimeri i akrilne boje obilato se koriste, kao i odgovarajuće osvetljenje, ugao snimanja i filteri; tako dobijena fotografija nipošto ne reprezentuje stvarni izgled na njoj prikazane osobe. Razume se, nešto „montiranja“ i doterivanja prilikom fotografisanja nikada se nije izbegavalo, ali sada se potpuno lažna slika neke osobe predstavlja svetu bez ikakvog zazora. Zanimljivo je da to nije pokušaj da se čovek ulepša i pokuša da „prevari“ publiku da tako izgleda. Svi znaju da su ove transformacije laž; efemerne, trenutne, koliko za slikanje – i oni koji se slikaju, i oni koji slikaju, i oni koji slike posmatraju; nekada to i sasvim otvoreno kažu; ali svi učestvuju u ovoj bizarnoj igri, kao da veruju da su predstave istinite.
Ovo je možda najbeznačajniji, najtrivijalniji primer karaktera savremenog doba – doba postistine. Ne može se reći da ljudi veruju onome što vide. Jasno je da su Instagram fotografije lažne, da je glas pevača preobražen kompjuterskim alatima; da su „rijaliti“ programi inscenirana i režirana sirovost i opscenost; da su „kontroverzni biznismeni“ ordinarni kriminalci; da akcije za zaštitu javnog zdravlja (nošenje maski, cepljenje) nemaju efekta na – javno zdravlje; da su sportisti dopingovani (a u slučaju ženskog sporta – biološki muškarci koji se „identifikuju kao žene“); da su izveštaji sa kriznih područja fingirani, nekada i sasvim suprotni stvarnom stanju stvari; da zapadne demokratije žrtvuju svoje srećne građane; da su ugledni filantropi – bezdušne sociopate; da savremeni feminizam doslovno poništava žene koje su – gle čuda – rođene kao žene, a tako se i osećaju; da je borba za manjinska prava bezočna i manipulativna frazeologija; da je istorija takva kakva jeste i prema tome nepromenljiva; da se u „najdemokratskijim“ zemljama bez milosti guši sloboda mišljenja i govora; da insekti nisu hrana i da kravlji gastrointestinalni sistem nije najveća pretnja opstanku planete; da levi eko aktivisti koji pene zbog stočnog fonda čine to sa svojih telefona ljubaznošću (to jest: krvavim i nelegalnim radom) dece srca Afrike; da su svi televizijski, radijski kanali, podkasti, stranice, grupe, mreže, mediji svih vrsta, u rukama manje ili više moćnih i bogatih pojedinaca i grupa koji timare mišljenje masa filtriranim informacijama; dakle – kao što je rekao legendarni, jurodivi sagovornik nekog novinara: „Na ovome svetu, mogu da kažem, što se dešava – to nije istina.“
Ono što se dešava, doista, ono što vidimo – samo su kulise, kompjuterski animirana Potemkinova sela, glumci i roboti koji igraju, manje ili više uverljivo, dodeljene im uloge. Paradoks novog doba je u tome da su i gledaoci toga svesni, ili pak odlučuju da ne budu svesni, usrdno ignorišući unutarnju nelagodu, suočeni sa globalnom iluzijom. Ljudi voljno biraju da ne vide razliku između laži i istine; suprotnost istine i laži postala je nevažna. Svako može imati sopstvenu istinu „u malom“, u svom pojedinačnom životu, pod uslovom da ona ne dolazi u koliziju sa „istinom“ morbidnog globalnog karnevala. Čovek može po volji menjati izgled, seksualne preferencije, polni/rodni identitet, (a)nacionalnost, životno doba, temeljno uverenje o svetu i životu, čak i vrstu (homo sapiens) kojoj pripada.
Zanimanja koja su u ovom času najisplativija jesu posrednička; između ljudi, ili između ljudi i mašina; kroz sistem uslužnih delatnosti, organizovan radi zadovoljenja veštačkih potreba, ili nuspojava života koji se udaljava od autentičnog (od izlivanja noktiju, preko dostavljača do „merčendajzera“ i menadžerske klase u celosti). Ljudi su postali periferni uređaji globalnog, umreženog finansijsko-ekonomskoig sistema. Nije sistem tu na korist ljudima i saobražen njihovom funkcionisanju; naprotiv, ljudi hrane njegovo održavanje i delovanje, oni ga reprodukuju. Zato je i humana reprodukcija funkcija sistema, zavisna od njegovih potreba. No, zašto ljudi pristaju da budu deo ove šarade?
Zato što se ciljano postigla situacija u kojoj bez tog hipertrofiranog malignog organizma ljudi uopšte ne bi bili u stanju da opstanu. Čovek sa znanjima i domišljatošću ratara, majstora, renesansnog univerzalnog čoveka danas je atavizam. Doba postistine je doba mediokritetnog fah idiota; ipak vrednog, poslušnog i izdržljivog. Takvom čoveku stalo je do održavanja fasade uspešnog, lagodnog, samoostvarenog i najboljeg mogućeg života. Svako je dobio mogućnost posedovanja lične istine – pa tako opšta, univerzalna, racionalna, sistemska istina postaje irelevantna za šrafove u sistemu , a za sam sistem – štetna.
Samoobmana, narcistička samodovoljnost „lične perspektive“, moralom neokrznuto učestvovanje u paradi laži, obeležja su su savremenog doba postistine. Najviša vrednost je lična sreća, odsustvo svake nelagode, sigurni i neprestani protok zabave po želji, kao kroz pupčanu vrpcu, čime se istovremeno sistem hrani i održava, dok se električnim nadražajima hranitelji-uživaoci primoravaju na poslušnost.Sve dok neko ne isključi struju.
Duhovna Hajdučja
Izvor: Stanje stvari
