„Линда Еванђелиста, супермодел деведесетих, спектакуларно се вратила на насловнице и сви смо срећни због тога!“ – гурају се овим насловом спонзорисани медији. Линда се, наиме, у жељи да очува младалачки изглед, подвргла интервенцији која је изазвала парадоксалан ефекат – учинивши управо оно што је требало да спречи. После година изолације, тужбе и суђења, Линда се враћа манекенству – али не зато што је успела да врати свој изглед у првобитно стање, него стога што су је вешти шминкери и фотографи, уз помоћ лепљивих трака, марама и оглавља, приказали управо онаквом каквом је памтимо из доба највеће славе – упркос томе што она, неповратно, тако више не изгледа. Нејасно је, зашто напросто нису објавили неку од старих фотографија – ако већ и она сама каже да ова садашња заправо не репрезентује стварност.
(Фото: Purple dog desgin)
Но, то уопште није усамљена појава. Друштвене мреже су препуне видео записа или фотографија „трансформација“ које доиста делују надреално. Лепљиве траке, фластери, некакви силиконски премази, полимери и акрилне боје обилато се користе, као и одговарајуће осветљење, угао снимања и филтери; тако добијена фотографија нипошто не репрезентује стварни изглед на њој приказане особе. Разуме се, нешто „монтирања“ и дотеривања приликом фотографисања никада се није избегавало, али сада се потпуно лажна слика неке особе представља свету без икаквог зазора. Занимљиво је да то није покушај да се човек улепша и покуша да „превари“ публику да тако изгледа. Сви знају да су ове трансформације лаж; ефемерне, тренутне, колико за сликање – и они који се сликају, и они који сликају, и они који слике посматрају; некада то и сасвим отворено кажу; али сви учествују у овој бизарној игри, као да верују да су представе истините.
Ово је можда најбезначајнији, најтривијалнији пример карактера савременог доба – доба постистине. Не може се рећи да људи верују ономе што виде. Јасно је да су Инстаграм фотографије лажне, да је глас певача преображен компјутерским алатима; да су „ријалити“ програми инсценирана и режирана сировост и опсценост; да су „контроверзни бизнисмени“ ординарни криминалци; да акције за заштиту јавног здравља (ношење маски, цепљење) немају ефекта на – јавно здравље; да су спортисти допинговани (а у случају женског спорта – биолошки мушкарци који се „идентификују као жене“); да су извештаји са кризних подручја фингирани, некада и сасвим супротни стварном стању ствари; да западне демократије жртвују своје срећне грађане; да су угледни филантропи – бездушне социопате; да савремени феминизам дословно поништава жене које су – гле чуда – рођене као жене, а тако се и осећају; да је борба за мањинска права безочна и манипулативна фразеологија; да је историја таква каква јесте и према томе непроменљива; да се у „најдемократскијим“ земљама без милости гуши слобода мишљења и говора; да инсекти нису храна и да крављи гастроинтестинални систем није највећа претња опстанку планете; да леви еко активисти који пене због сточног фонда чине то са својих телефона љубазношћу (то јест: крвавим и нелегалним радом) деце срца Африке; да су сви телевизијски, радијски канали, подкасти, странице, групе, мреже, медији свих врста, у рукама мање или више моћних и богатих појединаца и група који тимаре мишљење маса филтрираним информацијама; дакле – као што је рекао легендарни, јуродиви саговорник неког новинара: „На овоме свету, могу да кажем, што се дешава – то није истина.“
Оно што се дешава, доиста, оно што видимо – само су кулисе, компјутерски анимирана Потемкинова села, глумци и роботи који играју, мање или више уверљиво, додељене им улоге. Парадокс новог доба је у томе да су и гледаоци тога свесни, или пак одлучују да не буду свесни, усрдно игноришући унутарњу нелагоду, суочени са глобалном илузијом. Људи вољно бирају да не виде разлику између лажи и истине; супротност истине и лажи постала је неважна. Свако може имати сопствену истину „у малом“, у свом појединачном животу, под условом да она не долази у колизију са „истином“ морбидног глобалног карневала. Човек може по вољи мењати изглед, сексуалне преференције, полни/родни идентитет, (а)националност, животно доба, темељно уверење о свету и животу, чак и врсту (homo sapiens) којој припада.
Занимања која су у овом часу најисплативија јесу посредничка; између људи, или између људи и машина; кроз систем услужних делатности, организован ради задовољења вештачких потреба, или нуспојава живота који се удаљава од аутентичног (од изливања ноктију, преко достављача до „мерчендајзера“ и менаџерске класе у целости). Људи су постали периферни уређаји глобалног, умреженог финансијско-економскоиг система. Није систем ту на корист људима и саображен њиховом функционисању; напротив, људи хране његово одржавање и деловање, они га репродукују. Зато је и хумана репродукција функција система, зависна од његових потреба. Но, зашто људи пристају да буду део ове шараде?
Зато што се циљано постигла ситуација у којој без тог хипертрофираног малигног организма људи уопште не би били у стању да опстану. Човек са знањима и домишљатошћу ратара, мајстора, ренесансног универзалног човека данас је атавизам. Доба постистине је доба медиокритетног фах идиота; ипак вредног, послушног и издржљивог. Таквом човеку стало је до одржавања фасаде успешног, лагодног, самооствареног и најбољег могућег живота. Свако је добио могућност поседовања личне истине – па тако општа, универзална, рационална, системска истина постаје ирелевантна за шрафове у систему , а за сам систем – штетна.
Самообмана, нарцистичка самодовољност „личне перспективе“, моралом неокрзнуто учествовање у паради лажи, обележја су су савременог доба постистине. Највиша вредност је лична срећа, одсуство сваке нелагоде, сигурни и непрестани проток забаве по жељи, као кроз пупчану врпцу, чиме се истовремено систем храни и одржава, док се електричним надражајима хранитељи-уживаоци приморавају на послушност.Све док неко не искључи струју.
Духовна Хајдучја
Извор: Стање ствари
