Započinjući dnevnik 10. aprilom 1994. godine kada su NATO snage bombardovale srpske položaje u Bosni kod Goražda i danom posle kada u Jugoslovenskom dramskom pozorištu gleda Harvudovog Garderobera, Živojin Pavlović zapisuje svoj osećaj nemogućnosti daljeg podnošenja mira od strane velikih sila i nemilosrdnog menjanja sveta. Da bi načinom kako i šta beleži, uhvatio i one jake, očite i fluidne trenutke promena. Na geopolitičkom planu, u vrelom balkanskom vazduhu, u, ali i na književnoj sceni – od pojave sve jačih epskih odjeka u poeziji, do sukoba postmodernista i takozvanih tradicionalista. On svedoči iskreno ne štedeći ni sebe ni druge.
„Sveobuhvatno i potresno. Sveobuhvatno zato što je Pavlović uspeo da se nekako izdigne iznad čitave društvene situacije i da je sagleda na svoj način, nimalo optimističan. Naprotiv“, naglašava Snežana Lukić Pavlović, priređivač knjige. Vodeći nas kroz velike događaje i svoju intimu, poput usamljenosti o kojoj razgovara sa Aleksandrom Tišmom, metafore svakodnevice – „došla struja“, „došla voda“, pejzaže Divčibara koji ga smiruju i zamaranje koje oseća od podizanja na pijedestal njegove neustrašivosti u vreme crnog talas na filmu, Pavlović sve vreme komunicira sa svetskom književnošću, citira pojedina dela, dajući tim dijalogom svojim Dnevnicima jednu drugu dimenziju. „Od lirizma do brutalnog cinizma i nekog potpunog mraka u koji se tone“, dodaje Snežana Lukić Pavlović.
I mada je zapisivanje nazivao „Beleškarenje“ i opisivao ga kao egocentričnu iluziju, i izražavao sumnju da fiksirani lični pogled na zbivanja koja se pisca neposredno ne tiču, mogu biti od bilo kakvog značaja, Živojin Pavlović ostavio nam je samo njemu svojstveno svedočanstvo o nama u jednom trenutku i knjigu koja možda najbolje ilustruje naslov biblioteke u kojoj je objavljena „Pogled preko svega“.
Izvor: RTS
