Пише: Ђуро Радосавовић
Све је почело са Иванишевићем. Заборавили сте? Није вам ни чудо. Толико се тога десило у међувремену, да је меморија потиснула оно што је прво било на лагеру. Али ваља се присјетити кад се закотрљала прва грудва која је покренула ову лавину што данас имамо. Дакле, у кабинету, видјели смо мушке чарапе-докољенице тадашњег функционера и како прави сексуалне алузије и држи говор као из филма У раљама живота. Иванишевић и његова пратиља, партијају у кабинету. Било је то прије утемељења термина који сад називамо “осветничка порнографија”. Али Иванишевић је био пионир свега овога што данас свакодневно пратимо.
Од тада, низали су се снимци, гледали смо пијане политичаре како дивљају по кафанама, у саобраћају, на свадбама и крштењима. Али не само што смо имали прилику вољни или невољни да вирнемо у животе политичара, него су нас навикли на то. Screenshot, ту ријеч као да је наш народ измислио, толико људи воле да их користе и просљеђују. Одвратно је да некоме пошаљеш преписку. Послаћеш опет, о свима и свакоме. Зато је добро што је коначно све испливало на видјело, јер знали смо што се збива а сад имају људи и доказе.
Истина, људи уживају, сладе се, као да се гледа серија у наставцима. Док смо гледали Sky преписке то је била крими серија, а сада кад пратимо политичаре што су радили са бизнисменима, ово је већ House of Cards. Али питање велико је одакле струје у акумулатору ДПС посланика да и даље тупе о образу и поштењу, након што из преписки дјелује да се више држе хипокризијске него Хипократове заклетве. Вријеме је да више вјерујемо (не)дјелима него ријечима у парламенту. Огољени су сви, заиста нема више поенте да се скривају, повјерење се не може вратити тек тако.
Сад су сви у говнима до гуше и вријеме је за велики ресет на политичкој сцени Црне Горе. Нема невиних и чистих и нису сви исти али су макар слични. Слични су у муљању, шићарењу, снисходљивости према бизнисменима, лакоми на телефон, стан или дојаву. Да је којим случајем неко записао у роман или драму све ово што раде и расправљају бизнисмени, новинари и политичари, сви би рекли да тај аутор измишља. Јер, ово што се догађа превазилази машту.
Тринаестојулски устанак: сабор слоге у којем није било четника и партизана
Али без обзира на то ко се бламира у овим препискама, није лијепо да је све оволико на изволите. Неписано је правило да у Црној Гори веш се суши испред куће, а гаћице у кући изнад шпорета. Превелик је ово трансфер непријатности. Можда би било добро све зауставити, па на крају кад се пречешља баш све, да полиција организује неку цјеловечерњу ПР конференцију, да то буде вече као додјела Оскара или некад Рекламождери. Толико је материјала да нико више ништа не схвата озбиљно, јер тешко човјек може да повјерује да му је таква екипа кројила судбину и водила државу.
Дегутантно је. Преврне се утроба, тијело одбија да прихвати ту количину лицемјерства и заједљивости. Ако чак изузмемо политику, бизнис, нације и сплетке, једна ствар много боде очи, а то је да неки лик назови бизнисмен вози градом, види дјевојку у колима, свиди му се и пошаље поруку безбедњаку државном службенику да му сазна ко је та особа што му се допала. То је паралелни универзум, паралелна држава и то је недопустиво одвратно. Ако су били у могућности то да раде јер им се неко свиђа, што ли су радили кад им се неко не свиђа?
Све ово ће људи лакше схватити и сварити као филм него као стварни живот. Ово наше бреме могу само озбиљни психијатри да распетљају. Какви црни тужиоци и судије, њима помоћи нема, очигледно.
Извор: Вијести
