Пише: Милентије Ђорђевић
За здравицу би могла важити она максима Светог Августина (Confessiones) о дефинисању времена, која гласи: „Ако ме питате, не знам, ако ме не питате, знам.” Дакле, готово да сви знамо шта је то здравица, али је тешко можемо објаснити, дефинисати и жанровски одредити.
Шта је то здравица? Здравица се најчешће дефинише као либација вина или ракије, које се пију и изливају за здравље људи и сваки њихов напредак (Кулишић, Петровић, Пантелић). Владимир Бован каже да су здравице старе говорне творевине које се изричу у здравље или на здравље, па им отуда назив „здравице” или „наздравице”. Твртко Чубелић пак обраћа пажњу на њихову реторичност. Он закључује да је у „жаришту здравице сама мисао да се саопћи жеља присутнима и да их се увјери управо у оне скривене мисли које говорник саопћује. […] Говорник се може кретати од заносног и еуфоричног до жалосног и подругљивог начина излагања”.
Занимљиво је да готово ни у једној теорији књижевности (ни последњој објављеној Зденка Лешића) нећете наћи ниједну реч о здравици. Ако се негде и спомињу, оне се сврставају у такозване ситније облике и фразеолошку грађу. Али да ли је заиста тако? Истина, Владимир Бован их спомиње као говорне усмене творевине где се налазе и пословице, изреке, здравице, брзалице, бројанице и разбрајалице. Обраћајући пажњу на оно што истичу професор Чубелић и Бован, долазимо до чињенице да се са чисто реторичког аспекта здравице могу подвести под категорију епидеиктичког беседништва са веома уочљивим елементима пригоде, поздрава, похвале или покуде. Било би онда очекивано да их нађемо у реторичким приручницима који говоре о беседничким облицима, и жанровима, али их, нажалост, ни тамо неће бити. Свакако да је Лаза Костић први уочио тај маћехински однос теоретичара према здравици, али и према молитви. Он тако пише: „Ни у једног се народа није уздигла здравица до тог историјског кобног значаја као у Срба. Сва трагичност наше народне прошлости беше усута у једну чашу вина; а трагичност наше садашњости као да ће бити у томе што неки, којима је судбина напила у здравље народног ослобођења и уједињења, дижу молитве када их та чаша мимоиђе! Сећах се Косова и кнежеве вечере, сећах се Београда и кнежевог ручка, сећам се да је сад ред здравицама.”
Ваља рећи да је здравица позната од давнина и ван наших граница. Стари Грци су имали обичај напијати здравице свом врховном богу. Сличне обичаје срећемо и код Германа (Minnetruk), а такође је познато да су и Полапски Словени наздрављали Црнбогу. У почетку, здравица је имала паганска обележја, тек касније добија хришћанска. Њена култна намена у оквирима кућних обичајно-обредних прилика задржала је један мањи број паганских мотива. Етнолог Миленко С. Филиповић, на пример, у славским здравицама налази чак дванаест слојева, што говори о њеној сложеној структури. Најприсутнији су црквено-литургијски мотиви, а касније народни или народски. Има у њима и трагова епског десетерца, лирске песме, обредне и обичајне. У њима налазимо Светог Петра и Павла као ораче, а друге светитеље као блиске рођаке и комшије. Перо Слијепчевић истиче да „настројење здравичара није музичко-лирско, него побожно-беседничко”. Ето, дакле, још једног разлога да здравицу сматрамо беседничким жанром – данас веома запостављеним беседничким жанром.
Колико је здравица била присутна и у уметничкој књижевности, примећујемо да је наводи и Симо Матавуљ у свом роману Бакоња фра Брне, Иво Андрић у роману Омер-паша Латас, а знамо и за једну коју је забележио Петар Кочић у Бањој Луци 1909. године. Сви они су несумњиво уочили лепоту народног говора и таленат народног казивача јер није свако могао бити здравичар. Здравичари су били веома надарени појединци који су на славама, свадбама, крштењима, народним светковинама, саборима и парастосима говорили здравице. Да бисмо увидели колико је њихова реч била моћна, довољно је само да наведемо завршницу здравице коју је Андрић навео у роману Омер-паша Латас: „Напили смо се са крувом квасом, а сада ћемо са вином и добрим гласом. Ако је ово вино виновина, родила нам брда и долина; ако је ракија жеженица, родила нам проха и шеница! Здрав, Омере, који си до мене! И ти, Кокане, ако те допане!”
О лепоти народног језика снажно нам говори и ова перашка почасница која је упућена јунаку:
„Паде листак наранче
Усред чаше јуначке,
Да је знала наранча
Да је чаша јуначка,
Врхом би се повила,
Па би чашу попила.
И око и чело
Све вам, браћо, весело!”
Шта је данас са здравицама и здравичарством? Здравице углавном (по)стоје записане у књигама и антологијама, а здравичари, у некадашњем смислу, готово су нестали. Наравно, и данас се у пригодним приликама наздравља, али су те здравице конвенционалне, кратке и једноставне, са препознатљивим општим местима. Оне су само остатак некадашњих здравица које су биле опширне, језички богате, стилски разноврсне и често духовите. Данашњи човек као да нема времена ни стрпљења за опширно здравичарско красноречење.
Извор: Магазин Политика
