Пише: Ђуро Радосавовић
Приморски град не види се најљепше с брда. То је наша новонастала навика, наш point of view. Приморски градови конципирани су тако да изгледају лијепо гледано с мора, зато су углавном окренути мору. Прије свега, зову се приморски, а не исподбрдски или подбрдски. Сви приморски тргови, кључне палате и споменици углавном су тако поизиционирани да их угледају и да им се диве они који бродом пристижу у тај град.
Ако би некад примијенили ту тезу и промијени угао посматрања, да не гледамо на наше приморске градове са брда, већ да сједнемо у било какву барку и да се отиснемо, па с мора да бацимо поглед на градове, имали би што видјети. Прије свега, видјели би да је љепота само тамо гдје се нисмо много мијешали.
Дакле, све што смо од 1990. године на овамо ми “градили“ заправо смо неповратно средили. Јер, од природе не може да се отме, колика год жеља била за тим. Доказ је брдо Спас изнад Будве, Петровац који је бетониран и Улцињ који дјелује као лавиринт без излаза.
Наша обала је изграђена као да је неко зажмурио и рекао “сад што изградите у наредних пар година то вам је то“, а градитељи без школе кренули да мијешају бетон у све шеснаест.
Занимљив прилог приказан је прије неколико дана, анкетирани су гости у Крашићима. То мјесто може да буде показно, case study за цијелу обалу. “Како бетонирати приморје?“ може да носи назив.
С правом говоре људи о томе како више не препознају Крашиће. Један човјек говори, а константно се правда што износи истину. Он прије свега говори како је поријеклом из Никшића, како му је отац рођен у Никшићу, прави увертиру да би имао алиби зашто критикује ситуацију. Дакле, он говори како су Крашићи били оаза, како је Бококоторски залив најљепши на свијету, али да је уништено све, толико да он гледа и не вјерује.
Све је то неко одобрио, потписао, “планирао“ и саградио. Ништа од тога није никло преко ноћи. Све те виле, зградурине и куће, за све је то неко дао зелено свијетло или макар зажмурио. Како год, неко је то фино наплатио.
Чему се данас дивимо? Ономе што је градио неко далеко прије нас и ономе што нисмо градили ми: природним љепотама.
Остало је наших руку дјело, на што не можемо никако да будемо поносни. Ако постоји план, ми смо измислили не-план.
Примјер је Монте бар на 1350 метара надморске висине са прелијепим погледом. Вирални су били снимци журки са тог мјеста. Али у једном тренутку, ако се посмотре закони Националног парка, ту музика не може да грува. И опет смо у ситуацији да смо прво градили па размишљали. Грешка у корацима. Увијек иста прича.
Можда је то све због разријеђеног ваздуха. Поглед са брда увијек опија људе. Падају нам свакакве идеје на памет.
Али идеја без егзекуције и плана је само сан. Пуни су наши људи идеја, само никако да се остваре.
Наша обала је прелијепа, то је факат. Такође је урнисана, и то је чињеница. Ако то спојимо, добијамо формулу: прелијепо урнисана обала.
Све тачно.
Извор: РТЦГ
