Пише: Ђуро Радосавовић
Сила је једини језик који мафија разумије. Кад неко оклијева макар на трен они то нањуше одмах, а сваку несигурност државе вјешто искористе и не праштају. Они ништа не препуштају случају. Ако спустиш гард, ударе одмах и без оклијевања. Право у браду.
Држава и полиција као да се играју са нашим највећим капиталом. Пуна су им уста правде, акције и закона. Ефикасност и резултати не одговарају ономе што политичари проповиједају у случају Славољуба Шћекића. Неке партије дају све од себе, а остали се праве да су немоћни или ненадлежни.
Имамо лика који је кројен и брушен тако да изгледа као филмски или књижевни лик. Да је среће, Славољуб Шћекић би до сад добио и озбиљан филм и документарац. Али то би једино могао да буде добар филм са добрим глумцима и буџетом. Јер, не може другачије. Име диктира све.
Ако већ до краја нисмо могли да расвијетлимо његово убиство, могли смо да “Славољуба Шћекића“ овјенчамо титулом “главног лика Црне Горе“. Он је наш Ђовани Фалконе. Без претјеривања. Човјек који није узмакао ни коракнуо назад, кога је мафија убила. А знамо да мафија убија само кад некога не може да купи, сломи или преплаши.
Славољуб Шћекић је наш Џо Малон из филма Недодирљиви. Сценарио је мајсторски писао Дејвид Мемет, а режирао је Брајан Де Палма. Захваљујући њима двојици створен је страшан лик инспектора Џоа Малоуна (кога игра Шон Конери). Инспектор је карактер и по, човјек на мјесту, коме је све јасно.
Он је непоткупљив, али суров, јер зна с ким има посла. Није му глава у облацима, не обмањује себе идејама да су сви добри и невини. Никако. Он стојећи на мосту говори Елиоту Несу (Кевину Костнеру) да “ако желиш да ухватиш пацова, мораш да сиђеш у канализацију“. Сликовито, али тачно.
Чини се да нико после смрти Шћекићеве није хтио да обује дугачке гумене чизме и да сиђе у канализацију. Нико од политичара није хтио да упрља одијело, да јури наше мишеве до краја.
Зато би била космичка правда кад би Полицијска академија у Даниловграду понијела име “Славољуб Шћекић“. И не смије се ту зауставити. Није довољно таквих се људи сјетити на годишњицу убиства. Прича о таквом човјеку мора да служи као светионик свима: да је некад постојао неко ко је животом платио зато што је радио исправно. Зато што је свим силама чинио ово друштво бољим хватајући лоше. Није устукнуо, није се помјерио. Немамо много таквих, нисмо имали много таквих.
Славољубово име је истовремено најтрагичнија и најсветлија тачка сукоба криминала и полиције. За сад, чини се или да су они побиједили или да је неријешено. Али правда није (још увијек) побиједила. Борба још траје.
Ако не искористимо прилику да с правом уздижемо стално име “Славољуб Шћекић“, ако не устанемо сваки пут кад га чујемо, ако не дамо омаж и не искажемо поштовање и дубоки наклон, онда ово друштво можда није заслужило таквог монолитног човјека и професионалца какав је био Славољуб Шћекић.
На нашег инспектора су испаљена 23 метка. Никад то не треба губити из вида. Неки људски олош, талог друштва узео је хеклер у руке и пуцао у тијело исправног човјека. Увијек је при помисли на тај чин и број метака на уму сцена из италијанске серије Ла Пиовра кад мафија убија инспектора Корада Катанија.
Зато политичари и институције не смију да играју пинг-понг са надлежношћу ко је дужан да одлучи хоће ли се академија звати по “Славољубу Шћекићу“. Нико не може рећи да је против тог именовања. Аргументи су само “за“. Једноставно, назовите је тако, јер тако мора.
Нека буде што бити не може.
Извор: РТЦГ
