Piše: Đuro Radosavović
Dugo je jedini znak sa trocifrenim ograničenjem brzine bio kod Sozine. I to je važilo na dužini od svega par kilometara. Danas je ograničenje brzine na jedinom parčetu auto-puta koje imamo takođe 100 kilometara na čas. Ako prođe zainteresovana ličnost pored bilo kog placa automobila i baci pogled na te mašine, to su više zvijeri nego motori na 4 točka. Jake kubikaže, konja koliko hoćeš, i čuveno najčešće pitanje: “Koliko može da razvije?“.
Možda može da razvije, ali kuda?! Zašto bi onda neko vozio kola od 4 hiljade kubika i krdo konja ako se taj auto guši na našim putevima po sistemu kreni-stani? Ta situacija stvara frustraciju, stvara neizdrž. Jer, likovi su u koloni, nerviraju se, a dovoljno je samo da pipnu gas i da se zalijepe za sjedište. Termin za to je kod automatik vozila: kick-down.
Jedno vrijeme je Budvom kružio (istinit) vic kako roditelji kad hoće da kazne svoje dijete kupe mu Golfa 3. Poenta je da premladi klinci voze premlade i prejake automobile. Nenaviknuti na kvarove, na kola koja se jedva kreću, ako prvi put sjednu u neku jaku mašinu, za njih je to izazov.
Bilo koji predio sličan Crnoj Gori, na primjer u Italiji, Grčkoj ili Španiji, tamo se voze automobili potpuno drugačiji nego kod nas. Uglavnom su to manji automobili koji mogu kao koze da se lako popnu urzbrdo. Ali to nije atraktivno, to nije agresivno, iako može biti cool ukoliko neko to postavi kao stil. Tojota Aygo, Folksvagen Ap, Suzuki Svift i Fiat Panda bili bi idealni automobili za Crnu Goru.
Možeš da se parkiraš gdje god i da stigneš gdje god. Kamo sreće kad bi zakonom propisali da se voze manji automobili i da se daju subvencije za električne automobile, jer sve ostalo je dokazivanje. Poenta priče je da ne znam čemu čovjek (vozač) može da se nada ako nagazi gas do daske, a zna da ga u Crnoj Gori čeka neka lakat krivina vrlo brzo.
Takav je teren, a teren diktora uslove. Džaba želja za dokazivanjem, džaba sva nabijena frustracija. Ako se iko pita otkud toliko udesa, dva su odgovora. Prvi je, što ljudi voze prebrzo. Drugi je, jer kazne nisu drakonske.
Ako neko vozi 200 na sat autoputem na kom je (s razlogom) propisano ograničenje 100 na sat, taj neko je ne samo spreman za kaznu, nego i za ozbiljno posmatranje. To nisu samo suicidalne tendencije, to nije nikakvo herojstvo, to je svjesno ugrožavanje onih drugih ljudi na koje ni sekunda ne misle, ugrožavanje suvozača koji voze po pravilima. Previše je poginulo ljudi u Crnoj Gori u saobraćaju. Navoditi brojke je uzaludno jer one ne tangiraju one koje treba.
Njih treba edukovati, preobraziti, uplašiti ili kazniti. Rat devedesetih je ludom srećom zaobišao (na neki način) Crnu Goru. Ali je poginulo u saobraćaju toliko ljudi u poređenju sa brojem stanovnika, taman kao da smo ratovali neprekidno sami sa sobom. Kao što je knjiga Todora Bakovića “Depresivni optimizam Crnogoraca“ naš apsolutni sindrom i dijagnoza, tako je i “brza vožnja“ crnogorski usud, težnja koju valja iskorjenjivati. Previše je ljudi ostavilo život u tim limenim kutijama na četiri točka, neki nevini, neki i ne baš. Ali previše je.
Zato je potrebna ozbiljna strategija, ozbiljna kampanja koja neće samo konstatovati problem, nego efikasno uticati, dati rješenje za ovaj veliki problem.
Izvor: RTCG
