Шта случајеви атлетичарке Марије Вуковић и колумнисте Бобана Батрићевића говоре о црногорском друштву и вриједностима – и онима који их “штите”
Тери Прачет у роману “Мали богови” (Small Gods) конструише једну оригиналну и забавну идеју којој после остаје вјеран у свим романима серијала о Дисксвијету. На Дисксвијету богови постоје искључиво захваљујући људима који вјерују у њих те зависно од тога колико вјерника имају, и колико је искрена та њихова вјера, појединачни богови бивају већи, моћнији или мањи и слабији.
На трагу те идеје био је и Прачетов пријатељ Нил Гејмен када је писао популарни роман “Амерички богови” (American Gods). Разлика је у томе што Гејмен радњу смјешта у наш свијет, тј. у Сједињене Државе, и што старим боговима (Один, Хорус, Чернобог, Ананси итд.) који су изгубили моћ јер немају вјернике, супротставља нове богове који имају прегршт поклоника. Ти нови богови нису Бог/Јахве/Алах него Технологија, Медији, Берза итд.
Можда у Црној Гори нећемо наћи ништа спектакуларно ново на овом пољу. Свакако нећемо наћи домаћег Прачета или Гејмена, али можемо наћи добар стварни примјер тога о чему су писали. Два догађаја су својом жустрином раздрмала учмали и спори јануар. Ови догађаји су привукли пажњу јавности из многобројних разлога па да им придодамо и овај, прачетовско-гејменовски.
Требало је да почне суђење Бобану Батрићевићу због једног увредљивог текста упућеног СПЦ а након тога је дошло до медијског прогона спортисткиње Марије Вуковић због увредљиве опаске на тему црногорске заставе. У чему се састоји сличност између ова два случаја осим у томе да се ради о особама које су у једном тренутку (али не истом) подржале ДПС на изборима? Иако су имали своју “кулминацију” у јануару, ови догађаји су почели нешто раније.
Бобан Батрићевић, запослен на ФЦЈК, током августа мјесеца написао је колумну под називом “Торокање по Методологију и Ђаоникију”. У наведеном тексту Батрићевић, погрдно искривљујући имена митрополита Јоаникија и владике Методија, те Српске православне цркве (Црква Србије), извлачи један број цитата како би доказао своју тезу да је наведена црква антихришћанска и окупаторска.
Марија Вуковић, с друге стране, атлетичарка и црногорска рекордерка у скоку увис, гостујући у програму “Играм своју игру” продукцијске куће “15takes” који се емитује на РТЦГ изјавила је током дијела необавезног разговора “ова наша кокошка са заставе”, увредљиво се понијевши према државном симболу.
Можда нам ова два случаја дјелују удаљено. Штавише, када погледамо коме је засметао први, а коме други случај, учиниће нам се да немају никакве везе један с другим. Противник сам лажних еквиваленција и то што овдје видимо сличности не значи да су њихови актери и намјере идентичне, већ да само можемо извући заједничку поенту.
Сматрам да у реакцији и на први и на други случај ми откривамо да су свуда око нас неки нови (или не тако нови) црногорски мали богови те вриједи анализирати наш однос према њима.
У првом случају, извјесни адвокат Драговић је промптно реаговао, не у намјери да напише по њему бољи и другачији текст, не у намјери да пружи квалитетнији садржај (ако му се овај већ не допада) црногорској јавности, већ да службено захтијева од државног тужилаштва да покрену поступак против Батрићевића ради говора мржње.
У другом, многи политичари, медији и организације нису жељели да провјере у каквом контексту је Вуковићка дала своју изјаву, нити да је опомену да као спортисткиња ипак не треба да се шали са заставом под којом наступа, већ су се одмах позвали на рестриктивни закон о државним симболима и његове казнене одредбе, а истовремено су слали апеле Атлетском савезу и Олимпијском комитету да се атлетичарки забрани да даље наступа и представља Црну Гору. Нису изостали ни мизогини “уратци” и називања ње “кокошком” те подсјећање на то да је она “ипак избјеглица” и да се врати одакле је дошла.
Иако би вас многи радо убиједили да је црногорска државност хиљадугодишња а симболи вјечни, те да је светост цркве несумњива и безгрешна, дјела показују једну велику несигурност њихових “вјерника”. Ако је одговор на текст, какав год он био, колико год био неквалитетан или квалитетан, такав да се реагује тужбом, онда нисте сигурни у вриједности које пропагирате.
Ако неки текст може да пољуља постојаност, снагу, утемељење нечега што цијените, онда имате проблем, онда то нешто третирате као малог бога. Очигледно вам је важно да се вјера у тог малог бога никако не пољуља, јер се бојите да ће он нестати, да ће постати мали и безначајан ако само неко каже ријеч против.
Томе смо и свједочили 2020. године. Тада је владајући ДПС промптно приводио свакога ко би и на друштвеним мрежама говорио нешто што им се није допадало. Памти се добро случај извјесног Горановића из Никшића који је муњевитом брзином кажњен јер је тадашњег директора полиције назвао “прдњавом људском”. Горановић је, претпостављам, платио тих 500 еура казне али је за вјек вјекова у Гугл претраживачу остало да, када напишете “прдњава људска”, добијете слику Веселина Вељовића. Тако нестају мали богови.
Није другачије ни у случају државних симбола. Ако једна изговорена ријеч у ТВ емисији може толико да унизи те симболе, онда заиста не вјерујете да они посједују неку вриједност. Штавише, залагање за експресно кажњавање спортисткиње због једне непромишљене изјаве, прије говори о једној, назовимо то “тинејџерској” несигурности, која бијегом жели да се одбрани од сваке ружне ријечи. Чак су и они који се, макар декларативно, залажу за усвајање западних закона и вриједности, потрчали и истог секунда призивали прилично недемократски закон из 2019. године који предвиђа казне за свако “непоштовање” државних симбола.
Парадоксална је и сама мисао да застава или химна имају осјећања, па им можете повриједити углед неком опаском, јер то закон каже, да се не смије нарушити “углед” симбола. Нећу сада улазити у то да ли је нарушавање угледа симбола нека изјава или огртање истима током неке криминалне радње већ само желим истаћи сљедеће – ако смо сигурни у њихово утемељење, не постоји ниједна изјава нити један чин који их стварно може унизити.
Некако ми се чини да су ови мали богови црногорског друштва, црква и државна симболика, један супститут за неке старе богове, за можда јачу вјеру или ону снажнију партију. Ако сте истински религиозан човјек, тај осјећај вам не може бити уздрман неправилним и ружним именовањем митрополита у неком тексту. Ако сте патриота, тај осјећај љубави према домовини не може бити поремећен тиме што неко за “нашег орла” каже “наша кокошка”.
Уосталом, обратите пажњу да присвојном замјеницом “наша”, та особа истиче да дијели колективни идентитет са вама, да припада заједно са вама.
Очигледно је да ови вјерници заиста, макар и несвјесно, прихватају Прачетову забавну идеју, и вјерују да њихови мали богови имају ону снагу колика је јачина “праве” вјере у њих. Није битно само вјеровати у те институције, већ вјеровати баш онако како “они” кажу.
Зато желе да јачину вјере осигурају постојањем инквизиције, постојањем батине која ће осигурати да се никад не каже нешто што их може “унизити”, што може икоме дати за право да помисли да неке ствари могу бити и другачије. Не ради се овдје о религијском увјерењу, нити о патриотском заносу, ради се о испуњавању празнине која зјапи за припадањем, али празнине која је толико несигурна, толико преплашена, да не може да истрпи ни зрно критике, ни зрно другачијег мишљења, ни један лош текст, ни једну непромишљену изјаву.
Оно што сматрам истински тужним, када говоримо о црногорским малим боговима, јесте сљедеће – како то да нам мали, макар и најмањи, Бог, није била идеја о слободној ријечи, о слободном исказивању мишљења, колико год нам се оно не свиђало.
Једна од најцитиранијих мисли гласи “Ја се не слажем нити с једном ријечи коју си изговорио, али ћу до смрти бранити твоје право да их изговориш”. Ова мисао се погрешно приписује Волтеру а заправо је њен аутор историчарка Евелин Беатрис Хол. Не само што се погрешно приписује већ се, како смо то у учмалом јануару видјели, малтене никад не практикује.
Самим тим, црногорски мали бог слободно изговорене ријечи, слободно исказаног мишљења, тешко да постоји. Можда се само налази на неком пољу, као једна спора, мирна и стрпљива корњача која чека свој тренутак, чека своје вјернике.
Стефан Ђукић
Извор: https://velikeprice.com/politika/mali-crnogorski-bogovi/
