Како је бенд The Black Keys спасао рокенрол и зашто нису у праву поклоници ламентирања над „прошлим временима“
Гитарска музика, без обзира на то да ли је дефинишемо као “рок”, “рокенрол”, “ритам и блуз”, шта год, са свим својим жанровима и поџанровима нешто је што се прилично често и сасвим ефикасно може свести на свега пар састојака – потентан ритам бубња и баса, заразан риф са гитаре и текст који лако памтимо и са којим се умијемо саживити.
Након Другог свјетског рата и развоја популарне музике у различитим, многоструким правцима, ова наизглед проста константа преживјела је деценије. На њу нису утицале неке, често промјенљиве чињенице, и није било важно да ли су највише плоча продавали вишечлани мушко-женски састави, звијезде и звједице попа и електронике или ансамбли направљени на такмичењима за таленте. Штавише, може се рећи да су поједини бендови, међу којима се посебно истиче аустралијски AC/DC, кроз цијелу каријеру свирали ту једну те исту нумеру, ђаволски добру.
Свака генерација имала је своје гитарске хероје и химне, било да су оне базиране на рифу из пјесме “Paranoid”, “Whole Lotta Love”, “Are You Gonna Go My Way” или “Smells Like Teen Spirit”. Љубитељи ламентирања над “прошлим временима” рећи ће да данас таквих хероја нема, да се такве гитарске химне више не пишу нити компонују, и биће, као и увијек, у криву. У криву су јер се у америчкој држави Охајо налази један град који се зове Акрон, а у њему постоји бенд по имену The Black Keys.
Лако заборављамо колико смо били укусом ограничени прије доласка широкопојасних брзина интернета сада већ давне 2005. године. Зависили смо од албумске и “best of” (и ужаса званих “100% best rock ballads”) понуде на бувљацима, друштва које је преферирало овај или онај тип музике, што је додатно отежавало ширење укуса ако се дружите са људима који су доминантно били блек-металци и готичари. Да не спомињемо хороре коришћења peer-to-peer интернет клијената путем којих смо заразили компјутере хиљадама вируса у жељи да dial-up модемом скинемо једну, евентуално двије пјесме. Но, доласком бржих и сталних веза могли смо далеко квалитетније и шире претраживати, откривати шта је то што волимо и желимо да слушамо.
Ођедном, сваки љубитељ музике нашао се у ситуацији дјетета ослобођеног у фабрици слаткиша. Одједном, као да смо из каменог доба дошли до свемирске технологије. Сваки албум, свака пјесма, све за шта сте чули а поготово све оно за шта нисте било је надохват руке. Након првих пар дана проналажења (не баш легалним путевима) комплетних дискографија извођача за које смо чули, дошло је на ред да се тражи нешто сасвим ново. Тако сам куцао два појма, први “singer-songwriter” (кантаутор) који ме је упознао са најбољим ауторкама и ауторима које је популарна музика видјела и којима инструментална подршка и није била потребна да искажу свој пјеснички бол, и други “contemporary blues-rock” (савремени блуз-рок).
Ова претрага ми је доминантно нудила два бенда – Alabama 3 и The Black Keys. Моја жеља да тражим баш овај сплет ријечи састојала се од љубави према извођачима као што су Стиви Реј Вон и Алберт Кинг, али и од жеље да музику коју слушам не изводе искључиво старији од 70 година и/или мртви. Тако се опет враћамо на ону једноставност са почетка – блуз-рок се своди на гитару, ритам бубња, и текстове који долазе из истих мотива, бијес због неправде, туга због љубави, руковање са ђаволом, огорченост због тешких услова на послу и слично. Али та једноставна формула не функционише зато што се ради о некој превари, некој лажи, она функционише јер се са њом можемо саживјети, јер погађа нашу душу било да смо у делти Мисисипија, на Темзи или Јадранском мору. А савремени моменат ми је био важан да осјетим да је та идеја још жива, да видим како је неко носи данас, у овом добу и времену. За Алабаму 3 сте чули ако сте икад одгледали епизоду “Сопранових”, пошто потписују насловну нумеру “Woke Up This Morning”, а ови други, они су нешто посебно. Иако нас име може навести на криви пут да се ради о бенду који баштини gothic rock/metal иконографију, прост, снажан и опор звук овог двојца је све само не то.
У том тренутку (2005. година је) издали су три албума, и у звуку се чуо гаражни рок, чули су се Howlin’ Wolf, Robert Johnson и Elmore James, али се чуло још нешто. То нешто је град из ког су јунаци ове приче. Већина нас са ових простора за Охајо зна само по Дејтону, чувеној бази гдје је стављена тачка на ратна разарања која су нас све погодила. Акрон је пак био индустријски град, назван “Свјетски главни град гуме” јер су у њему основани гиганти овог посла GoodYear, Firestone и BF Goodrich.
Као и остале индустријске градове широм САД, и њега су снашли “горки плодови” побједе над комунизмом – гигантима се исплатило да оснивају фабрике по Трећем свијету, да мање плаћају раднике, да забораве на радну снагу која их је учинила великим. Тако је средња, као и нижа класа Појаса рђе све теже налазила посао, тако су припадници тих класа све чешће били на социјали, све чешће бринули за живот. У таквим условима, Ден Оербах и Патрик Карни, обојица одрасли у породицама са јаким музичким узорима, случајем формирају бенд – The Black Keys. А тај случај је сљедећи – Оербах је дошао да снима демо-албум у Карнијевом подруму, али се нико од остатка његовог бенда није појавио те је, умјесто тога, просто почео да џемује са Карнијем, он на гитари, Патрик на бубњевима, и с временом су настале Црне дирке.
У првој деценији двадесет и првог вијека, њих двојица су издали неколико фантастичних албума, спајајући гаражни рок са утицајима блуза, одговарајући још једном позитивно на оно старо питање – могу ли бијелци да осјете и свирају блуз? Нигђе се то боље не види него у њиховим раним пјесмама као што су “Heavy Soul” или “I Got Mine”. Пар година касније, чари брзог интернета омогућавају да сваки албум стигне пред нас чим изађе из “пресе” али сам некако крајем те прве деценије ја и заборавио на The Black Keys. Нисам ни трепнуо а друштвене мреже су експлодирале од дијељења најпростијег спота свих времена. “Lonely Boy”, први сингл са ремек-дјела албума “El Camino”. Та пјесма је на нов начин отјелотворила симплицизам врхунске гитарске музике.
Као што добар рок, па и блуз-рок треба да има снажан ритам и моћан риф (а ови су били зачињени тешком смјесом из фабрике гума), тако и спот може бити једноставан и ефектан. А у споту непознат глумац, Дерик Тагл, плеше и пјева уз заразну мелодију и још заразнији рефрен. Тако је “Lonely Boy” без сумње постала рок химна наше генерације, наш “Whole Lotta Lovin‘”. Само што тај спот уопште није требало тако да изгледа – план је био да дио са плесом заузме десетак секунди, док би стварна “радња” укључивала чланове бенда у неким чисто “спотовским” радњама. Како су некад најпростије (блуз-рок) ствари најбоље, као што је за добру пјесму довољна само врхунска гитара (Денова) и добар бубањ (Патриков), тако и добар спот може да буде изнесен искључиво на леђима разиграног и симпатичног глумца.
Годину дана прије “El Camino” изашао је можда и потпунији албум, назван “Brothers”, на коме није било тако великих хитова, али је био савршена цјелина. Пар година касније, свјетло дана угледао је и њихов први блокбастер – “Turn Blue”. Те 2015. године објавили су европску турнеју и ја сам, можда први пут у животу, купио карту за неки наступ чији чланови нису могли да ми буду родитељи, или чак ђедови и бабе. Но, Берлин је морао да чека другу прилику за Црне дирке пошто је Карни сломио раме и турнеја је била прекинута. То чекање трајало је цијелих осам година, донијевши три нова албума. Та остварења су нам опет показала све што The Black Keys јесу – “Let’s Rock” је подсјетио на пржење какво нуди гаражни рок, “Delta Kream” на то да су темељи бенда у јужњачком блузу и кантрију, а “Dropout Boogie” да све то може да се комбинује и да рок јесте у суштини проста комбинација гитаре и бубња, али да не треба бјежати од свих примјеса које у њему могу наћи своје мјесто. Овај трио албума показао је да бенд није изгубио сопствени идентитет током ове паузе (претходно издање, “Turn Blue”, изашло је 2013), да их слава и богатство нису удаљили од онога што их је учинило популарним и да имају баш много да пруже.
Тако стижемо до Малакасе, мјеста које се налази тридесет километара сјеверно од Атине. Фестивал Rockwave, ушушкан између врхова планине Парните, испоставио се као право мјесто за овакву музику. Након пар занимљивих бендова (од којих је посебно пажњу привукао Пусцифер, мање познат пројекат Мејнарда из Тула), The Black Keys излазе уз тешке тонове “I Got Mine”. На “Gold on the Ceiling” публика је толико у елементу да хорски опонаша звукове Оербахове гитаре. Хитови се ређају, не зна се да ли у већи занос људи падају уз “Your Touch”, “Tighten’ Up” или обраду Ричарда Берија (коју су популаризовали шездесетих The Sonics) “Have Love Will Travel”.
Свака од нумера доноси посебан угођај и бенд као да жели да докаже да свака од њих може нешто пружити публици. Било да се ради о балади, брзој пјесми, старом хиту или стварима са новог албума, енергија ни у једном тренутку није пала, спектар емоција кроз који су нас њих двојица уз пратећи бенд провозали јесте био разноврстан, али имао је једну заједничку црту – апсолутни интензитет.
И онда се свјетло угасило, Ден Оербах узео је акустичну гитару и кренуле су прве ноте њихове вјероватно најбоље пјесме – “Little Black Submarines”. Глас, окупан неким константним јауком се и не чује у овој нумери посвећеној борби са депресијом, бесмислом и растанком. Како текст иде, тако свих десет (или више) хиљада посјетилаца хорски виче:
Oh, can it be?
The voices calling me,
They get lost and out of time
Не одустаје се ни у моменту када се темпо подиже и кад акустична мијења електричну гитару, већ сви настављамо још јаче, Дена видимо али и не чујемо од урлика из масе:
Treasure maps, fallen trees
Operator, please call me back when it’s time
Stolen friends and disease
Operator, please
Но, као што најбољим бендовима реакција публике даје све већи елан за свирку, тако је и ово довело до тога да нам Блацк Кеyс пруже врхунски завршетак концерта. Ритмови на бубњевима су снажнији, рифови и солаже истовремено и мелодичније и жешће а вокал већ класично измучен, а лијеп. Сцена постављена за врхунски крај, за рокенрол химну наше генерације, пјесму “Lonely Boy”. Нисам ни сад, пар дана након концерта, сигуран да ли је изведба трајала десет секунди или минута, да ли смо скакали све вријеме или и даље скачемо, а поготово да ли је ико у публици сачувао једну једину гласну жицу. Сигуран сам да се сличан осјећај будио у сваком ко би први пут чуо популарно а моћно гитарско остварење и да би исто било када би неко, у рок историји, наишао на химне као што су “Purple Haze”, “Baba O’Riley” или “Smoke on the Water”.
Наступ је, касније сам схватио, трајао нешто мање од сат и по времена. И доста добрих ствари, пјесама које сам желио да чујем, није било уврштено у сет-листу. Ништа од тога није умањило квалитет свирке – Ден и Патрик су показали због чега су велике звијезде, пренијели су нам жестину свог рока и тежину свог блуза, зачињену чврстом масом угашених фабрика гуме из Акрона, Охајо. Показали су нам да, колико год било добро и лијепо што музика иде на све стране, колико год било нејасно шта ће бити сљедеће популарно, заразно и тражено, с времена на вријеме желимо само ову, наизглед просту једначину – добар бубањ, заразан гитарски риф и припадајући вокал.
У музици ћемо се увијек дивити комплексним нумерама, било да волимо класику, електронику или прогресивни рок, али некад не мора бити компликовано, некад је довољан само дебељушкасти глумац са сјајном денс рутином да нешто учини ремек-дјелом. Некад је оно што нам треба једноставно, директно, жестоко, црним диркама кроз фабрику гума.
Стефан Ђукић
Извор: Велике Приче
