Но, када је стигао неразумни час да се обурдава црногорскa историјa и духовност, камен по камен, низ литице Ловћена настао је његов архетипски крик познат под називом „Сумрак Ловћена”. Није то само крик једног умјетника, већ слика рањеног и пониженог Ловћена. Боље од икога Лубарда је разумио да сваки пут кад се Црногорац одрекне матерњег му камена наступа сумрак разума – безумље, попут јучерашњег скрнављења реплика његових слика на никшићком тргу.
Свој сликарски пут, своје уписивање у историју свјетског сликарства, Петар Лубарда започиње у Никшићу прије скоро једног вијека.
Живећи у Улици Новака Рамова бр. 12, као матурант гимназије, Лубарда поставља у Никшићу своју прву изложбу. Многе европске и свјетске метрополе с времена на вријеме учине омаж овом сликарском великану. Учинио је то и град Никшић на достојан начин, организујући недавно манифестацију „Дани Петра Лубарде“.
Међутим, датум 19. март 2022. године, биће уписан као још један доказ да међу нама живе људи који нијесу достојни да спомену име великог сликара. Још горе од тога, ако имамо у виду, очигледно, свјесну и планску одлуку да ти „људи“, недостојни културе и умјетности, оскрнаве баш двије реплике Лубардних слика, „Косовски бој“ и „Сумрак Ловћена“, онда у њима можемо препознати истинске мрзитеље Црне Горе.
(Ја ли, браћо, Лубарда би добар био, када не би био што је био!? Када не би створио све што је створио!?)
Ипак, да кажем, не само двије оскрнављене реплике, већ и све друге слике Петра Лубарде не би биле могуће да није Црне Горе. Оне су упораво метафизичка сублимација црногорског историјског искуства. „На сваком квадратном сантиметру његове слике је Црна Гора“, пише о Лубардном стваралаштву Мића Поповић. „Довикују се гласови са стена. Бркати јунаци и удовице тврдог срца. Одјекује камена пучина као да је права непогода. Пече, пржи сунце. И тишине су друкчије и нарочите на његовим сликама и у црногорским брдима. Мислим да се аустроугарска окупација, кукавичка и сурова, морала највише плашити тих тишина.“
Црногорски крш је основни ликовни пејзаж Петра Лубарде. Из каменог сивила и рељефног хаоса Лубарда је кичицом рашчитавао историју и географију родног му поднебља, успијевајући да оформи ликовни језик разумљив свим меридијанима; да Црну Гору представи свијету као земљу културе, чојства и витештва.
Но када је стигао неразумни час да се обурдава црногорска историја и духовност, камен по камен, низ литице Ловћена настао је његов архетипски крик познат под називом „Сумрак Ловћена”. Није то само крик једног умјетника, већ слика рањеног и пониженог Ловћена. Боље од икога Лубарда је разумио да сваки пут кад се Црногорац одрекне матерњег му камена наступа сумрак разума – безумље, попут јучерашњег скрнављења реплика његових слика на никшићком тргу.
Има још једно запажање Миће Поповића о „Сумраку Ловћена“ које вриједи, данас, цитирати: „Ако сте видели слику, шта мислите, колике су њене стварне димензије?! Рекли бисте, па, три метра, четири… Не сећате се тачно, али вам је слика огромна! Не! Стварне димензије слике су 130 x 170 цм. Али је слика у вашем сећању порасла. И да знате, она ће стално да расте. Гнев расте у тишини. Застрашујуће“.
Према томе, ако пређете са реплике на оригинал, имајте у виду димензије. Понесите срп или чекић. Мислим, да би се слика могла квалитетно уништити таквим алатом.
Милорад Дурутовић
