Пише: Драган Кремер
Негде у време кад је графит (данас би рекли: пост, мим…) “Клептон је бог” био на зиду у предграђу Лондона, пролећа 1965. тек 20-годишњи Ерик Клептон из комерцијализације чувеног ритам-и-блуз састава Yардбирдс одбегао је под окриље Великог Татице (Big Daddy, тек касније: Кум…) британског блуза, Џона Мејла.). Деловало је природно да оде код чистунца, а овај га је и дословно збринуо у поткровљу свог породичног дома где је Ерик вежбао уз плоче из Мејлове чувене збирке. Но, ЈМ је већ и тада био значајан иноватор у одабраном жанру, само то нису примећивали многи.
Рођеног 1933. и одраслог у унутрашњости Енглеске, с оцем који је по пабовима свирао гитару а код куће имао плоче на 78 обртаја, Џона је рано привукао звук изворних америчких извођача (буги-вуги клавиристи, пионири џез-гитаре, фолк-блуз мајстори) и уз њихове плоче је сам учио гитару, од 14. године клавир кад га се у школи дочепао, потом и усну хармонику. Као тинејџер склепао је себи кућицу на храсту у дворишту и практично се преселио тамо. Од 18. године, трогодишњи војни рок у британској армији, као писара у инжењерији, одвео га је и у Кореју, а на одсуству у Јапану купио је прву електричну гитару, још увек изводећи “усамљеничку” музику. По повратку, уписао се на уметнички колеџ у оближњем Манчестеру и 1956. кренуо да полупрофесионално свира с локалним бендовима по игранкама. С дипломом дизајнера, 1962. придружио се дувачки вођеном саставу Blues Syndicate, који је џез и блуз мешао по угледу на Алексиса Корнера, “оца британског блуза”. Послератни бум традиционалног џеза на Острву је био на измаку, брзо су постали популарни због дугих клупских Р’н’Б сешна и баш је Корнер убедио Мејла да “пресече”: 1963. постао је професионални музичар, преселио се у Лондон и касније осликао/уобличио бројне омоте својих издања. Корнер му је заиста помогао да се снађе на престоничкој сцени и већ крајем године ЈМ је имао своју групу Блуесбреакерс – басиста Џон МекВи, бубњар Хјуи Флинт (много касније, у The Blues Band) – и редовне наступе у легендарном клубу“Marquee”. Почели су да објављују сингл плоче, пратили Џона Ли Хукера, Ти-Боун Вокера и Сони Бој Вилијамсона на њиховим првим клупским наступима у Енглеској, и крајем ‘64. снимили први, и то концертни албум – John Mayall plays John Mayall (1965, Decca) уплићући стандарде и Џонове ауторске тачке.
Уз шефово обећање да га место у постави чека кадгод, августа ‘65. Клептон је с неким аматерима под називом Гландс комбијем отишао за Грчку (успут, због квара, незнан био и у Београду) а ЈМ брзо испробао неколико гитариста, али је замена постао 18-годишњи Питер Грин; накратко је басиста био и Џек Брус, док се Клептон најесен вратио. Прекаљени клупским свиркама, наредног пролећа су с изванредним продуцентом Мајком Верноном за свега три дана снимили легендарни албум (читај: лонг плаy плочу) Blues Breakers with Eric Clapton (1966, Decca). То остварење сместа је постало еталон белачке/електричне врсте ове музике: бриљантно изведени стандарди урбаног, Чикаго-блуза уз Ериково прво (па и вокално) “отплаћивање дуга” митолошком Роберту Џонсону, са знатним додатком Мејлових ауторских тачака на достојном нивоу. Гостује и дувачка секција (на омоту је ЈМ обећао: никад неће дуваче увести у сталну поставу), а албум се добро и продавао. Тако је ЈМ и пред ширу публику стао као солидан (други) гитариста – понекад с непарним бројем жица, пре Кита Ричардса – врло добар оргуљаш и клавириста, одличан свирач усне хармонике, певач препознатљивог назалног гласа и уопште ауторитет за блуз. Можда још важније, збир свих тих квалитета – проткан Клептоновим потпуно зрелим тоном, беспрекорним фразама и бритком силином – с лакоћом је раздувао дотад честе недоумице о изворности “могу ли белци/Енглези-млади…да доживе блуз?”.
Колико су шездесете биле богате поп-музичким збивањима говори и брзина догађаја, конкретно – смењивање постава, па тако и у Блуесбрејкерс. У мају ‘66. им је Џинџер Бејкер сео за бубњеве, а неких месец пре него што ће управо нахваљени ЛП изаћи, већ у јуну су Бејкер и Клептон с Брусом излетели у супер-трио Крим; потајно су вежбали, не рекавши Мејлу, и процурило је у новине. ЈМ је убедио Питера Грина да се врати – изненађење за све који су сматрали да је Клептон ненадокнадив. У отприлике годину дана с Грином, Блуесбреакерс су направили 40-ак снимака укључујући ЕП с Полом Батерфилдом, водећим белим усним хармоникашем/певачем с оне стране Атлантика.
Но, капитално остварење ове фазе је ЛП A Hard Road (1967): претходни, с Клептоном, свакако је ремек-дело, али нисам једини клептоманијак који признаје да је А Hard Road чак и бољи за нијансу-две. Разлику чине удео и квалитет нових ауторских тачака, Мејлових као и Гринових. Полако је постајало јасно да је ЈМ пунокрвни вођа састава и аранжер, те да својим младим звездама пружа и прилику и подршку – Гринови врхунски стилизовани инструментали као Supernatural су блуз-одјек тадашње психоделије, иновације складно уклопљене у већ канонизовани, модерни блуз.
И прича се поновила: управо то што је Блуесбреакерс чинило изузетним па и недостижним, “повукло” је на своју страну: пар недеља пошто је уместо Онслија Данбара за бубњеве некако сео кракати Мик Флитвуд, Грин даје отказ и са басистом МекВијем и Флитвудом прави Peter Green’s Fleetwood Mac; да, децо, Fleetwood Mac су раних година (и албума) били блуз-састав, и то одличан. Иако оставши потпуно сам, ЈМ се није збунио: прво је у једном дану снимио студијски албум Bles Alone, све радећи сам осим што је Киф Хартли бубњао на пола нумера, а затим је за новог гитаристу изабрао 18-годишњег Мика Тејлора. Блуесбрејкерс, као секстет (са двојицом саксофониста) снимају још један класични LP, Crusade (1967) и на турнејама су углавном ван Британије. Бас-гитару преузима тада 15-годишњи Енди Фрејзер, али после шест недеља одлази у групу Фри. Хартли “добија ногу” као подстицај да окупи свој бенд, а бубњеве преузима Џон Хајсмен, постава се шири на трећи сакс и виолину/корнет, а албум Bare Wires опет долази под врх британских топ-листа.
“Расадник талената” брзински наставља јер Хајсмен с пар чланова одлази да направи цењени састав Цолоссеум. ЈМ распушта Блуесбреакерс да би до даљег објављивао само под сопственим именом; узима бубњара Колина Алена (касније, Фоцус) и обновљени квартет снима албум Blues From Laurel Canyon (1968, последњи с етикетом Decca). Урађен у лондонском студију, то је својеврсни дневник његовог пресељења у Калифорнију, у планински део Лос Анђелеса где су живели бројни познати музичари; више није необично да ЈМ састави ЛП без иједног блуз-стандарда. Лета ‘69, после готово две године верности, Мик Тејлор одлази у Ролинг Стоунс да оплете њихове најбоље ЛП-ије. Ускоро и ритам секција напушта Блуесбреакерс, да се придружи групи Stone The Crows, мада младолики басиста Стив Томпсон продужава сарадњу с Мејлом.
Забрањене песме или урбане легенде: Који југословенски рок бендови су били цензурисани?
ЈМ није напустио само Британију, него и своју прву породицу, па се у песмама ускоро јављају и нове љубави и нови интереси. С растућом популарношћу у САД, као прави острвски особењак, он је потпуно живео усвојени идентитет: с брадицом, дугокос, обучен као урбани трапер (нема везе с трап тзв. музиком) – дуге ресе на рукавима јакне од штављене коже, чак и ловачки нож у корицама на опасачу – па није чудо што се активирао и еколошки. Но пре тога “спушта лопту” враћајући се претежно на акустичне инструменте и – без бубњара! Опет непогрешиво бира одличне музичаре и с њима постиже нове квалитете: гитариста Џон Марк свира прстима, Џон(и) Алмонд је флаутиста/саксофониста, а кичму ове седеће поставе држи Стив Томпсон, перкусивни бас-гитариста који ће после пар сезона студијских радова, нажалост, нестати с радара. У незаобилазној дворани
Fillmore East (Њујорк) снимају изврсни ливе-албум савршено одговарајућег наслова Turning Point (1969, Polydor), готово претечу унплуггед-тренда и динамички домаћи задатак за акустични блуз. ЈМ бриљира као ел/слајд гитариста, има и скат певања, Алмонд се не устеже од дугих џезерских солажа… Почиње медитативном The Laws Must Change, а завршава експлозивном Роом То Мове, вероватно најпознатијом Мејловом песмом. Неправедно у сенци ранијих Мејлових врхунаца с гитарским херојима, ова постава експресно прави још једно ремек-дело, префињени студијски Empty Rooms (1970) који води блуз у нове просторе. Поново одјекују актуелни друштвени немири (Plan Your Revolution), дискретно је укључен и Муг синтисајзер, а у финалу – пре речитативне, тачније шапћуће Lying In My Bed – u бајковитој блуз-вожњи To A Princess гостује други басиста, Лари Тејлор (ex Canned Heat); чак и за Мејла необично, да га прати двојац бас-гитариста. Тејлор остаје с њим годинама, Марк и Алмонд одлазе као дует(a nisu Soft Cell), нови врсни гитариста је Харви Мендел (такође из специјализованог америчког блуз/буги бенда Canned Heat), а четворку комплетира Запин сарадник, пионир електричне виолине Дон Шугеркејн Харис; познат по брзом снимању, такорећи уживо, с њима објављује USA Union. Заштита природе је тема дана, додуше, више у тексту на омоту.
За двоструки LP Back To the Roots ЈМ снима нове нумере, али с низом сада славних гостију који су прошли кроз његове поставе, и то је симболички заокружило најважнију деценију његове, испоставиће се, 60-годишње каријере. Пошто је продуцирао снимке једног од тројице краљева блуза, Алберта Кинга, ЈМ студијску екипу користи за сопствену турнеју и док се многи замлаћују фузијом џеза и рока, објављује одличан концертни Jazz Blues Fusion (1972). Свирачи нису славни али јесу квалитетни: Блу Мичел (труба), Ерни Вотс (сакс), Фреди Робинсон (гитара) и, наравно, Лари Тејлор. Дискографију наставља сарађујући с цењеним продуцентима, елементима џеза и фанка удаљавајући се од електричног блуза какав све више траљаве млађи белци. ЈМ уводи и женски вокал, па у Југославији први пут гостује 1975. с Тејлором, Харисом и својом првом певачицом Ди МекКини (после неважног албума New Year, New Band, New Company), а други 1977.
ЈМ почиње и уживо да се осврће на сопствене класичне домете: с Миком Тејлором, Џоном МекВијем и Колином Аленом иде на двогодишњу светску турнеју. Године 1984. поново активира фирму Блуесбреакерс с двојицом гитариста – Волтером Траутом и Хенријем ‘Коко’ Монтојом – који ће тек направити веће каријере, и тако је поново наступао у Југославији 1987. Тада већ уредно ошишан, седе “гриве” и скоцкан у добро одело, Мејл је био у врло доброј форми. Иако без уговора с великим издавачем, успео је опет да узлети и албум A Sense of Place (1990, Island) vratio ga je u prvu ligu. Обележавајући 40 година каријере албумом Along For The Ride (2001), сазвао је на снимање пријатеље из Блуесбреакерс али и Герија Мура, Стива Кропера, Стива Милера, Отиса Раша, Билија Гибонса, Криса Риу, Џефа Хилија итд. Свој 70. рођендан славио је великим добротворним концертом“Unite for UNICEF”, а међу гостима су свирали Клептон и Мик Тејлор. Године 2005. одликовала га је британска краљица. Албум In The Palace Of The King (2007) посвећен је Џоновом личном хероју, гитаристи Фредију Кингу. Блуесбреакерс је поново угасио 2008. како би престао с учестаним наступима и путовањима, те радио с разним музичарима. Свега три месеца касније ипак је пошао на светску турнеју с новим пратећим квартетом. Уосталом, довољно говоре наслови албума као што су Road Dogs i No Days Off. 2018. је опет урадио нешто прво: соло-гитару у свом бенду поверио је жени, Керолајн Вондерленд. До коначног повлачења са сцене 2022. ЈМ је задржао просек од око 100 свирки годишње.
ЈМ је многе своје наступе снимао сопственим двоканалним магнетофоном, често пристојног техничког нивоа, што је омогућило бројне касније албуме, чак и с поставама које нису имале званична издања. У овом веку, такве ствари објављивао је и за сопствену онлајн компанију Привате Стасх. О ЦД-реиздањима да и не почињемо, важније је да је од 2013. сарађивао с малом кућом Forty Below Records, те да су студијски албуми с том етикетом – A Special Life, Find a Way to Care, Talk About That (гостује Џо Волш), Nobody Told Me (гостују Тод Рандгрен, Литл Стивен, Џо Бонамаса) – добро оцењени.
У Хол славних блуза примљен је 2016. а …рокенрола ове године, у категорији “музички утицај”. Живео је како је желео, много и дуго радио оно што воли, из два брака имао шесторо деце, уживао поштовање бројних млађих колега… Умро је у свом дому у Калифорнији изгуравши 90 година. Већина нас о томе може само да сања.
Извор: Време
