Preksinoć je na Trgu pjesnika u budvanskom Starom gradu, gostovanjem Đorđa Matića, otpočeo književni program 37. festivala Grad teatar. Matić je predstavio svoj prvi roman pod naslovom “Niotkuda s ljubavlju”, dok je moderator večeri bio Nebojša Grujičić, novinar i publicista
Crna Gora je jedna od važnih tačaka unutar Matićevog opusa iako je tek nedavno prvi put posetio ovu zemlju, a gostovanje na Trgu pjesnika je njegov prvi susret s Budvom. Matić je kazao da je veoma srećan što je tu.
“Obično kada čovek negde napokon dođe, uvek postoji ono nužno razočaranje. Crna Gore je više od onoga što sam očekivao, vi imate tu milion problema kao što ih svi imamo, ali to je u mnogim momentima bilo čarobno. Našao sam stvari za koje nisam očekivao da ću ih naći, a one što sam očekivao sam našao sa bonusima. Tek kada se vratim kući sabraću utiske i verovatno ću nešto o tome i napisati. Površne stvari ja ne vidim, samo one dubinske i one su sjajne. Crna Gora je do mene prvenstveno došla putem literature i to preko jednog jedinog imena, a to je Njegoš. Njega sam otkrio u ozbiljnim godinama u egzilu. Čitajući ga, taj osećaj bezdomnosti nigde nisam našao tako fiksiranog kao kod Njegoša i to u tragičnom i tragikomičnom elementu. Nema odlomka iz literature koji sam toliko puta pročitao kao što sam čitao “Vojvoda Draško u Mlecima”: Kad god bi mi bilo teško u Holandiji čitao bih “Gorski vijenac” sebi naglas. Čitao sam i druge poput Stefana Mitrova Ljubiše, ali Njegoš mi je uvek ostajao u glavi”, kazao je Matić i otkrio da vuče korene iz Crne Gore po očevoj strani.
“Svi smo mi pomalo iz Crne Gore. Kad sam prvi put došao u Crnu Goru, u Podgoricu, zaista sam se osetio kao kod kuće. Nikada ja nisam imao taj osećaj na ovom prostoru, a tada sam imao sam osećaj dolaska kući.”
Najlepša poezija je kada pesnik malo laže
Odnos između takozvane visoke i niske kulture je nešto što se provlači kroz mnoga Matićeva dela, a najsuptilnije je govorio o narodnoj muzici. Matić je objasnio da je u egzilu uspeo izvršiti jednu vrstu kulturne revalorizacije unutar samog sebe u smislu vrednovanja takozvane niske kulture.
“Ja sam tražio neku vrstu dalekog bisera u toj školjci koja izgleda ružno spolja, ali kada se otvori valjda u njoj ima neke vrste autentičnosti i poezije. Najčešće sam je nalazio, ako ne teksutalno onda svakako muzički. Ako ne u čistoj muzici, onda aranžmanski. Cune Gojković mi je bio zanimljiv, kod njega sam otkrio rafinisanost vokala, ali on nije toliki kič pa stoga nije ni dobar primer. Lepa Lukić, ta vrsta šumadijske dvojke bez ikakvog preterivanja i tonalitetom koji je skoro govorni, gde nema raspevavanja i istočnjačkog uticaja. U pesmi “Od izvora dva putića”, koju je napisao Petar Tanasijević, postoji psihoseksualni problem prihvatanja snaje od strane majke, jedne zamišljene situacije koja se sigurno nije dogodila. To je najljepša poezija, kada pjesnik malo laže. Kad kaže onako kako bi htio da bude, a ne kako je u stvarnosti.”
Pričajući o muzici, Grujičić i Matić su se osvrnuli i na džez, a u kontekstu tajnih veza i svega o čemu se prethodno govorilo, Matić je istakao da je životna tragedija veza koju je Matić pronašao između Četa Bejkera i Tome Zdravkovića.
“U njihovim biografijama ima istih onih aristotelovskih koraka ka tragediji. Suvišni ponos, gordost koja je smrtni greh u hrišćanstvu, pogrešni koraci koje junak pravi. Danas nema takvih ličnosti jer je za tragediju potreban junak ili čak antijunak. To su posljednje tragične ličnosti u tom smislu. Važno je oslobađanje od svake vrste romantizacije tih tragičnih propalih života. Ja prezirem kada sa sigurne malograđanske daljine to posmatramo. Naravno, obe te tragične ličnosti su, svaka na svoj način, ostavile vlastiti zvuk, jedan rukopis koji je samo njihov i ničiji drugi. Da su samo tragične ličnosti to ne bi bilo dovoljno, iza njih je ostao neverovatan rukopis spojen iz najčudnijih stvari”, kazao je Matić.
Matić je na kraju večeri pročitao odlomak iz romana “Niotkuda s ljubavlju”, a prvi Trg pjesnika ovog leta zaokružen je pitanjima iz publike.
Bratislav Nikolić
Izvor: Nova.rs
