Zanimljivo je bilo putovanje po Crnoj Gori, posebno od Herceg Novog do Ulcinja. Taj put prešao sam na motociklu, a vozio me je jedan italijanski ratni zarobljenik koji je kod „Fijata” služio kao probni vozač
U pustom Kotoru upoznajem zanimljive ljude: don Iva Stijepčevića, don Nika Lukovića i gospodina Petra Šerovića, bivšeg sreskog načelnika rodom iz Bijele. Oni me uporno podsećaju na nekadašnju živost u ovom sada tako utihnulom gradu, na duhovni život koji je ovde nekada cvetao, na crkvene svečanosti i na slavne dane sada zaboravljene Bokeške mornarice. Pričali su mi o verskoj toleranciji, o biskupu Učelini-Ticeu, učenom prevodiocu i komentatoru Danteove „Božanske komedije”, „Divne glume”, kako ju je on 1910. nazvao.
Don Ivo Stijepčević predstavio se i kao vrsni istraživač kotorskog arhiva, na osnovu čijih dokumenata je napisao sjajnu monografiju o katedrali Sv. Tripuna. S druge strane, don Niko Luković me je podsećao na kakvog bokeškog pomorskog kapetana koji se za vreme poklada preobukao u kanonika. Na reveru je nosio značku Saveza boraca, a zasuo me bujicom podataka o Boki kotorskoj. Kao župnik na Prčnju, pročuo se kao veliki prijatelj umetnika, a njihovim radovima ukrasio je veliku župnu crkvu. Neprekidno je isticao svoje jugoslovenstvo i bokešku religioznu toleranciju, a pri tome se služio savremenom terminologijom ističući „bratstvo i jedinstvo”. U govoru bi često upotrebljavao reči: „lijepo i skladno”, a njegov blaženi osmeh svedočio bi istovremeno o nekoj njegovoj bezazlenosti i sitnom lukavstvu.
Pripovedalo da je postao čuven po svojim govorima u katedrali Sv. Tripuna, a svi su oni tačno odgovarali pojedinim istorijskim događajima koji su se tako brzo smenjivali u Boki kotorskoj. Najpre je održao govor 1914. godine u slavu svetle monarhije, posle rekvijema Francu Ferdinandu i vojvotkinji Hoenberg. Oplakao je 1916. i smrt ljubljenog cara Franje Josifa, a učestvovao je i na blagodarenju u čast novog cara Karla.
Oduševljeno je govorio prilikom stvaranja nove države SHS, molio Boga za dug život kralja Petra I, velikog oslobodioca, a oplakao njegovu smrt. To isto odslužio je kralju Aleksandru I, velikom ujedinitelju, a gotovo je jecao na rekvijemu posle monarhove pogibije u Marselju, 9. oktobra 1934. godine. Sledile su molbe Gospodu za sreću, zdravlje i dug život maloletnog kralja Petra II, našeg sivog tića. Biranim rečima pozdravio je njegovo prerano proglašeno punoletstvo 1941. godine.
Svakako je vrhunac don Nikovog besedništva predstavljao govor koji je održao u katedrali prilikom proglašenja ujedinjenja Boke kotorske s majkom zemljom Italijom. Ovaj poslednji govor štampan je i na italijanskom jeziku u novinama .
Ganuo je Kotorane don Niko i prilikom ulaska partizanske vojske u tek oslobođeni Kotor 1944. godine. U nizu njegovih rodoljubivih govora bio je to jedan od najlepših i svakako najvatrenijih. Otuda, za ovdašnje ljude nije predstavljalo i neko posebno iznenađenje kada se don Niko Luković pojavio na kotorskoj rivi zakićen značkom boraca NOB-a. Sve se to u ovom gradu, već vekovima sviklom na razne mene, kao plima i oseka na moru, primalo kao nešto sasvim prirodno, pa čak i simpatično. Jer, svima je bilo jasno da neko mora da besedi u ime harnog pučanstva, a niko to neće bolje ni veštije učiniti od dobroćudnog don Nika Lukovića. Uostalom, umeo je don Niko i da kod novih vlasti izmoli kakvo pomilovanje, da oslobodi tamnice, da nađe zaposlenje, znalo se kad nevolja navali na neku kuću, najbolje je odmah potražiti savet i pomoć kod don Nika.
U Boki nikada nije zaboravljeno da je upravo don Niko Luković ispovedio i pričestio pobunjene mornare austrougarske flote, koji su nakon ugušenog ustanka osuđeni na smrt. Dobri don Niko pratio ih je do gubilišta u Škaljarima, dao im poslednji blagoslov, a mrtve poškropio osvećenom vodicom.
Petar Šerović predstavljao je suštu suprotnost i don Ivi Stijepčeviću i don Niku Lukoviću. Mršav i vižljast, s lepim obrazovanjem, zaustavio se konačno u svom činovničkom lutanju u rodnoj Boki, gde je odmah pregao da oživi rad ovdašnjeg Bokokotorskog narodnog univerziteta. Govorio je kratko i odsečno, kao čovek koji je navikao da celog života naređuje, a njegove naredbe bespogovorno izvršuju. Sa ovom dvojicom katoličkih sveštenika vezivala ga je ljubav prema prošlosti, a posebno prema Boki kotorskoj, po kojoj je neumorno pešačio donoseći s tih svojih izleta uvek nova otkrića.
Kao neki mađioničari, ovi zaljubljenici i zatočenici prošlosti oživljavali su je s neverovatnom lakoćom i sigurnošću, koja je na mene delovala isceliteljno. Jer, ja sam u ovaj okamenjeni grad došao iz razorenog Beograda, u kojem su ruševine, za razliku od ovih kotorskih, surovo svedočile o propadljivosti i prolaznosti svega što je čovek stvorio. Kamenje u Kotoru kao da je bilo predodređeno da prkosi vremenu. Ovde su se tako vešto plele i ukrštale legende i tačni podaci, kao da je odjednom došlo do nekog višeg jedinstva kada u čoveku bledi potreba da strogo istražuje i razlučuje san i javu. Za tu krotku blagost postarali su se vekovi, a pred svim tim slojevima koji su se ovde nataložili osetio sam jedino potrebu da izmirim uznemirenost svoga trenutka, sa onim što je već davno pre- bolelo svu tragiku ljudskog življenja. Kao da sam u trojici svojih vodiča po Kotoru i Boki stekao i najvernije tumače upravo ovog stanja u koje sam neočekivano zapao.
Poseban doživljaj imao sam u Budvi. I ovo mesto utonulo je u pravi zimski san, a izgledalo je kao da se iz stanja potpune obamrlosti više nikada neće probuditi. Ovde sam tragao za spomenikom Stjepana Mitrova Ljubiše, koji su Italijani uklonili iz malog gradskog parka. Rekoše mi u opštini da ću najbolje podatke dobiti od čoveka koji je za vreme okupacije bio predsednik opštine. Znao sam ponešto o Paštrovićima, o njihovim povlasticama koje su im dali Venecijanci, o sukobima sa Crnogorcima, o njihovom ponosu i tvrdoglavosti, o njihovom upornom izjašnjavanju za Srbe. Bivši predsednik opštine je najzad pronađen i ja sam ga zamolio da dođe u moju privremenu kancelariju kako bih od njega uzeo podatke o Ljubišinom spomeniku. Ušao je odlučnim korakom, ni traga od neke nesigurnosti ili straha. Namerno sam želeo da proverim kako će se ponašati pred nepoznatim čovekom iz Beograda koji se raspituje za prošlo, okupacijsko vreme.
„Znate li nešto o sudbini spomenika velikog crnogorskog književnika Stjepana Mitrova Ljubiše?”, upitao sam ga namerno naglašavajući reč „crnogorskog”.
„Ne znam, gospodine, ni ko ste ni šta ste, čujem samo da ste iz Beograda”, odgovara mi nekako nabusito, „ali Ljubiša nije nikakav crnogorski književnik, već isključivo srpski. Ako ja diktiram ovaj zapisnik, onda stavite kako sam rekao. Ako pak ne smete da stavite srpski, onda napišite paštrovski, to je još jedino što bih mogao da potpišem”
„Dobro”, rekoh pomirljivo, „napisaćemo onako kako vi kažete, dakle, srpski”.
I tako je ostalo. Neki vraški čovek, pomislio sam kada je čvrstim korakom napuštao kancelariju, kao čovek koji je potpuno svestan neke svoje pobede.
Razgovori i šetnje sa don Ivom Stijepčevićem i don Nikom Lukovićem, po gotovo izumrlom Kotoru, zamenjivali su veoma uspešno čitanje kakve gradske hronike. Svaka kuća, svaka crkva, za njih je predstavljala nešto živo, kao da život u ovom gradu nije nikada slabio, a njegovi davno iščezli stanovnici, posebno kotorsko plemstvo, samo su se privremeno sklonili i povukli u svoje polumračne palate.
Dejan Medaković
Izvor: Novosti
