Уторак, 5 мај 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Други пишу

Ђорђе Матић: Путујуће лицемјерство

Журнал
Published: 4. мај, 2026.
Share
Фото: П-Портал
SHARE

Пише: Ђорђе Матић

У Загребу се поново „указао“ Љуба Симовић са својим легендарним и мрачним комадом „Путујуће позориште Шопаловић“. Наиме, праве адаптацију, али и „језичну прилагодбу“: нису могли ни наслов оставити, па је сад „Путујуће казалиште“.

Један од доказа величине наше културе у томе је што је своје трагедије, једнако као и своје ироније увијек била у стању опјевати. Често и прије времена – унапријед. И тада кад су њени најврснији појединци пјевали у своје име, у интими, и онда кад су у намјери и обраћању подразумијевали свакога, кад је пјесма, дакле, била универзална. Као у: „Јер срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да“ (…) „Не, немој ми прићи! Има више дражи/ ова слатка стрепња, чекање и стра’.“ Или пак – „хоће ли слобода умети да пева/ као што су сужњи певали о њој“, у овој другој појавности. Ал’ зашто о томе сад баш? Откуд Десанка и Бранко, с двије пјесничке поруке, наизглед различите?

Ево како: кад човјек помисли колико је, рецимо, требало и како се тешко кроз нове границе пробијала умјетничка ријеч, а тиме и уопће умјетност из Србије након оних година. Поготово изведбена, сценска – музика и театар. Колике блокаде, цензуре, забране, потцјењивања, „принципијелна“ објашњења, бојкоти, протести, јавни иступи против умјетности „од тамо“. Чак и кад је била најбенигнија. Можда нарочито кад је била таква, ако узмемо баш сценску умјетност: све оне „антирежимске“ представе, или комедије и сатира, драме, перформанси, редом радови критични према власти. Колико смо чекали вријеме кад ће бити другачије, кад размјена крене, па ће све ићи лакше. И ето, данас јест тако, на први поглед: Богдан Диклић режира у Загребу и ником ништа. Па се сјетимо да није прошло толико много година од сцена кад је Бјеловарчанина на националној телевизији шиканирао „хистрион“ овдашњи у угаслој Латиновој емисији, иако је београдски глумац заузео управо понижавајуће самооправдавајући став и сузан тон, све док га у својој запањености у обрану није узео неустрашиви Игор Мандић подијеливши пар вербалних шамара осиљеном театарском љубимцу свемоћниковом, да се смири. Глумачки идеолошки комесар кидисао је и на другог госта у студију, али се тај други, Бјела, није дао као помирљиви Дик и својим „ћошкарошким“ начином враћао је мирно, ефектно и гађајући гдје боли.

Ђорђе Матић: Братска љубав

Добро, било па није. Што сад ту откривам топлу воду? Већ је преко деценија да сурадње иду. И Дик режира Михића усред Загреба (а један овдашњи га, Михића, плагира), па никоме ништа. Добио и „Шоваговића“ у Пули, куд ћеш више. Е, али у забораву и најкраћем опћем памћењу које знам, било гдје, провуку се некад име и аутор из српске културе, из матице по правилу, за које се, кад се пребацимо назад у стање деведесетих и раних двијехиљадитих, чини просто немогуће да би се икад више могли наћи на јавној сцени овђе. А кад се ипак догоди, могао би човјек помислити да је случајно прошло, једанпут, провукло се кроз буку и шум медија, кроз онлајн-цензоре, као нека „грешка“ у систему који, иначе будан непрестано, није стигао или умио примијетити пропуст.

Кад је прије годину дана умро велики пјесник и драматичар Љуба Симовић, овдашњи медији објавили су приличне и децентне некрологе. Режисеру Здравку Шотри који је умро лани неколико мјесеци касније, дежурни су с ове стране мјерили реп – због „Боја на Косову“. Симовићев комад по којем је снимљен Шотрин филм, напротив, само је ушао у пишчеву библиографију, поредан уз друге радове без иједне ријечи проблемске, у текстовима писаним с респектом. Откуд то? Како аутор текста „некажњен“, а режисер по истом тексту и мртав прозиван? Е, па има „зврчка“, по обичају: медији су лукаво извукли Симовићев друштвени став да би ударили тамо гдје, најчешће испод стола, ионако ударају стално и без одмора. У наслову текста дневних новина објављује се да је умро „познати српски писац“ (већ по овој синтагми јасно је, исто као и у другим медијима што су објавили вијест, да овђе у међувремену просто нитко појма нема тко је био Љуба Симовић), додајући и да је „овако говорио“ – „Млади су схватили куда амбиције и конфузије предсједника воде земљу, и изашли на улице.“ А, па ту смо. „Нема везе“ што је умро један од посљедњих српских писаца за кога се деценијама без претјеривања могло рећи да је класик – важно је само да поткачиш још мало онога који не престаје да те нервира и смета. И не мислим ту на апострофираног предсједника. Он је само изговор, какав год био стварно. Што би се рекло – таман да је Улоф Палме. А није. Све супротно од тога.

Има још један начин, блажи, да се умањи вриједност писца. Било којег, а највећих нарочито, они највише страдају од ове тактике. Имају Англосаксонци двије фразе, значењски повезане: једна би се превела као „замућена похвала“, а друга као „убијање љубазношћу“. Те су ми пале напамет код недавног чланка о томе да се у Загребу поново „указао“ Љуба Симовић, да се први пут поставља легендарни и мрачни комад „Путујуће позориште Шопаловић“ – наслова који нас одмах врати на Мијачеву представу, у ЈДП-у осамдесетих, што је остала појам не само у казалишној него и у сувременој националној култури.

У Загребу праве адаптацију, али и „језичну прилагодбу“: нису могли ни наслов оставити (иако је Шопаловића на гостовању у ХНК прије пар година играо онај исти Бјела што се није дао колеги-силеџији у „Латиници“ (!) ономад), па је сад „Путујуће казалиште“. Као да је то исто (успореди с ријечким Зајцом и „Госпођом министарком“, не „министрицом“, прије коју годину). Да би нашао неку врсту „повезнице“, да се мало додвори публици и добронамјерно обрани, аутор чланка вели за „Шопаловића“ одушевљено да је „пандан“ „Представи Хамлета у селу Мрдуша Доња“. Ма ајде. Свака част шјор Брешану, али везе то нема. И ето, то је онај faint praise – замућена похвала – и killing with kindness – убијање љубазношћу.

Представа, чујем, није успјела, без обзира. Пише то и један критичар шовинист, али му свеједно некако вјерујем. Није ни у језику ствар, што ће се помислити одмах, а што каже и ситнодушни критик. Него наслућујем друго, опет немогуће да се јавно изрекне и брани наспрам консензуса ове стране, јер га потире сасвим. Не можеш од окупираног Ужица правити Славонију (као у пребацивању географије у загребачкој „адаптацији“). Не можеш од позоришта исковати казалиште. И можда најважније: не можеш у гротеску Мрдуше уградити Шопаловићеву трагичну поетичност.

У тој посљедњој ријечи је кључ, и мотив који нас кружно враћа на почетак. На поезију која пјева унапријед. Љуба Симовић, колико год важан драматик, био је – а одувијек то мислим – бољи пјесник. Међу неколико антологијских радова, пјесама које се трајно читају и говоре, посебно је вољена „Балада о Стојковићима“. Поема духовита у свом трагизму, у серији сцена у којима српске домаћине одводе на стратишта. А најприје бију, наравно:

Ђорђе Матић: Хрватска је култура апсолутно идеологизирана

„Бије батинаш, богме својски распалио,“, почињу чувено говорник и глас. „Удара богато, удара од свег срца“, каже. И чуди се:

„већ му се лице од напора криви,
губи дах, застаје, предише, више не може,
и пада мртав уморан,
а ми живи.“

Задњи стих је болан и црнохуморан рефрен. Пјесник развија мотив (и уз онај генијални двостих, кад се домаћин спрема за судњи дан – „кажем жени: вешаће ме у пет,/ гледај да ме пробудиш нешто раније.“), док душманин удара све јаче и горе. И чуди се сам што никако да дотуче „Стојковиће“. Ни кад стријеља, ни кад вјеша. Ни кад пали – градове, куће, а у њима читаву културу и с њом цивилизацију која се не да:

„и гори тако, гори недељу дана,
цела варош од пепела посиви.
Кад све догори, ми изађемо из дима,
краљица пада у несвест, а краљ
трља очи и гледа нас запрепашћен:
Сунце вам ваше, па ви опет живи!“

И ево – и унапријед, а сад и док се осврћемо, поново поета овога народа каже гдје смо. Пусти, читаоче, зато и позориште и казалиште – нарочито ако си и пречански смућен па ни ти не знаш горког ужичког барда – и нађи му пјесме. Ево, редом: „Аутопортрет са главом на столу“, „Тражење речи“, и „Утеху“. Видиш и сам да су ти прече.

Извор: П-Портал

TAGGED:Ђорђе МатићП ПорталПутујуће позориштеТеатар
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Марко Ловрић: Клијентела у копачкама
Next Article Прича о породици Шобајић: Људи од пера и мисли који су изградили дух Никшића

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Др Хуснија Тахировић: Краљ није пао, хоће поново у власт

Пи­ше: Др Хуснија Тахировић То је услов за повратак. Ако желите владати, пронађите или измислите непријатеља…

By Журнал

Свети грал чисте енергије: Научници 48 секунди одржавали температуру седам пута топлију од Сунчеве

Научници у Јужној Кореји успели су да током експеримента нуклеарне фузије, сруше рекорд у одржавању…

By Журнал

Православна Гимназија „Свети Сава“ од јесени у Подгорици

Прва генерација ученика средње вјерске школе, Гимназије „Свети Сава“, ако не буде непредвиђених околности, почеће…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

ГледиштаДруги пишу

ВАР СОБА: Тело попушта, срце гура: Ноле јури 25, али сад игра за своју душу

By Журнал
Други пишу

Синан Гуџевић: Carmen et error

By Журнал
Други пишу

Гидеон Леви: Ако изгледа као геноцид

By Журнал
Други пишу

Давор Џалто: Vox Studentium – Vox Dei – Политика и теологија протеста

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?