Пише: Ђорђе Матић
Римовао је – „Брионе“ и „собе и салоне“, „пуне пансионе“ и „мале авионе“, спаривао музику „као што је мађарска“ с обалом што је „као јадранска“, ракију „као што је чачанска“ с „чаршијом (!) као што је макарска“; „Копаоник“ и „кисеоник“, дјевојку што је „лепа као слика/нашег друга председника“.
У некадашњој земљи, на оној великој и данас тешко схватљиво колико разноврсној музичкој сцени, неки популарни бендови нису добацивали свуда. За то постоје комплексни разлози, неки лакше, неки теже објашњиви, али је тако било. Нарочито је запад земље био „проблематичан“ –Загреб је, рецимо, посебно био, хоћемо ли тако рећи, избирљив и одбијао доста група које су иначе другдје као од шале пуниле велике просторе.
На примјер, пулско Атомско склониште на врхунцу снаге и славе ни један једини пут није у Загребу продало дворану макар средње величине, док је у Београду неколико пута пунило ташмајдански стадион и спортске хале по читавој Босни и Херцеговини, годинама и с лакоћом. Неправедна страна ове задатости јест да понекад није било слуха ни за бендове који су заслужили боље. Нишка Галија тако, имала је, уза неке неспретности, неколико управо чаробних пјесама, од почетака, тамо касних седамдесетих. Музички без сумње, али и текстуално. Кад на то помислим, увијек ми пред очи дође израз лица пријатеља, иначе врхунског музичара који није обраћао пажњу на текстове, како дирнут понавља стих из „Бурне пијане ноћи“ – „…кад бих волео више/кад бих плакао тише/ свој век. Дакле, „век“ се може и плакати, како је тадашњи текстописац бенда Пеца Милосављевић дивно претворио непрелазни глагол у прелазни, а све отпјевано крхким тоном његовога брата Неше, можда најтоплијег гласа наше сцене. Било је ту кроз године задивљујућих рјешења и много племенитог патоса, тек покоја недосљедност и незграпност, свим снобовима унаточ.
Онда је Галија крајем осамдесетих добила другог текстописца. То се одмах примијетило. И даље нису били популарни на западу земље, али тко је хтио ослушнути могао је наћи по први пут и гомилу изнад свега духовитих рјешења у текстовима. Могао је примијетити и вјешто срочену поетичност какве је раније мало било код Галије. Све је долазило од истог човјека, вјеројатно јединог текстописца који је радио само за један бенд – једини бенд који је имао готово ексклузивног „кућног лиричара“. Звао се необично, бар за мене тада: Радоман Кањевац.
Човјек необичног имена и презимена римовао је исто тако необично – „Брионе“ и „собе и салоне“, „пуне пансионе“ и „мале авионе“, играо се насловима класика којима је мијењао значење јер их је сад пјевао рокенрол бенд – „На Дрини ћуприја“, „Орлови рано лете“, Шантићеву „Ми знамо судбу“ спаривао је с „где цвета лимун жут“, музику „као што је мађарска“ с обалом што је „као јадранска“, ракију „као што је чачанска“ с „чаршијом (!) као што је макарска“; „Копаоник“ и „кисеоник“, дјевојку што је „лепа као слика/нашег друга председника“ – овако се играо, хуморно, благо и иронично. Никад с подсмијехом. Имао је и другу страну: лиричну, осјетљиву, неочекиваних слика, амбивалентну. Чак и они који нису хтјели признати, сјећам се како су били ганути (или макар изнервирани) баладом у којој Неша преко једне једине акустичне гитаре и једноставног арпеђа отвара тихо: „да ли си спавала, да ли си сањала – како се руши Авала“. Како чудно је то било. И кад смо код споменутог нервирања, нама одавде тако припадајућег, с тиме и наставка у истој пјесми кад пјесник спаја модерни рјечник и деликатно лирско: „да ли те нервира/кад ти из свемира/пошаљем лептира“, с оним „руским“ тонусом и атмосфером пјесме тако београдске, у којој ни аутор ни извођачи нису из Београда, пјесме што је збуњивала многе. Је ли аутор био озбиљан и не сасвим свјестан своје лирике, или јест, па се шалио, или све то заједно? У пјесми „Старе трубе“ долазио је одговор, једна тиха лирика, скоро тјескобна, слабога свјетла из таме, чкиљава као напукла улична сијалица на бандери малог града, жутог сјаја као мјед плех-банде.
Али управо из истог извора и снажна, болна, и сигурна у то што јест, колико јој год, као и њеном творцу, будућност била несигурна: „Старе трубе/кад затрубе/Кад ме ђаво однесе.//Буди храбра, стисни зубе,/нек те песма понесе…“. Силно је то потресно било, обликовано тоном Нешиним који је испјевавао мелодију коју су у низу пратили инструменти: „Од олује, до олује – шта је ту је…“, ишао је наставак, закључујући императивом – „не плачи“.
Мало послије тих стихова, пјесама и албума кренуо је овај наш колективни удес, свих одреда, кога више кога мање. Нестали су за дуга времена и Галија, и име Радомана Кањевца.
Ту иде велики временски скок, односно, наратолошки речено, аналепса у приповиједању. Скоро тридесет година касније, након тек понеке лијепе и хиљаду несхватљивих и страшних ствари, мучних искустава с понеким треном милости и добра, десио ми се сусрет и упознавање с давним текстописцем Галије и у међувремену сјајним пјесником, аутором такозване чисте поезије. И почело је једно дубоко и неупоредиво пријатељство. Развијало се споро, полако, опрезно с његове стране. Кањевац, како га је већина звала, овако, презименом, као истинско дијете свога краја, типично горштачки, сјенички уздржан није се отварао лако према људима. Поучен од најранијег дјетињства тешким изазовима, бијен хисторијским и личним несрећама, дугим успињањем од основне егзистенције ка успјеху, и обиљежен најгором трагедијом коју жив човјек може да искуси, постављао би различите пробе и „тестове“. Под увјетом то јест да му се нетко уопће људски и допадне из прве.
Али кад би се отворио и понудио своје пријатељство, морао бих се сјетити још некога тко је умио бити тако топао, знао показати другарску наклоност таквом ширином. А не бих се могао сјетити никога тко је знао љепше говорити о нечијем писању, кад би му се стварно допало. Тако ме једном дословно расплакао на сцени, док ми је представљао књигу, само за ту прилику написаним есејом који је прочитао споро, пригушеним гласом, готово као да је и сам загрцнут. Као и сви емотивно уздржани људи, кад би показао осјећаје могао је њима оборити човјека.
Деветога новембра умро је Радоман, умро је наш Кањевац. По свом карактеру и још једном на трагу властите горштачке, пештерске уздржаности, никоме није говорио о властитој болести и муци. И кад га је однијело, одједном и без опроста, пао је у тишини, као највећи храст у шуми која нам је близу, али је не видимо. Сјетио сам се у овим данима жаловања како сам се веселио његовој посљедњој књизи, прозној, великим дијелом аутобиографској, фрагмената опет иронично насловљених „Продавница магле“, веселио им се као изразу пишчеве и људске зрелости. Сад видим да се кроз књигу заправо опраштао, да је довршавао круг живота. Мало је рецентних књига пак из којих се може извући толико цитата надахнутих, мудрих и прецизних, као из Кањевчеве посљедње књиге.
Но, ових дана, кад нам се дешава све ово око нас, и поновно читајући „Продавницу“, издвојио ми се фрагмент. Кањевац, велики путник, пише на једном мјесту: „На Иосу и Ловћену нема ништа осим гробова. Хомеровог и Његошевог“.
Сад кад се сваки лешинар острвљује и кад свака хијена церекајући се хоће да нам згади мјеста у која и даље гледамо кад нам се смрачи овђе, рећи ћу онда преиспитивањем:
„У Београду нема ничега осим гробова. Вуковог и Кањевчевог.“
Вјечнаја памјат.
Извор: П-Портал
